Дело

472 Д Е Л 0 Рима Мнхајловна иак, досга уморна, побледелих образа и сањива лица, чињаше се да ништа не опажа, и ћутећи сеђаше, немарно слушајући жив разговор о последњој нриповеци омињенога писца. Обоје су се дивили, обоје напомињали ова или она места. Тако је она седела четврт часа. па се диже с места. — Да нећеш опет да учиш ? — упита Коврова. — Не, хоћу да спавам. Уморна сам. И она се рукова са Стрспетовпм и пољуби Коврову. — Још мало па ћеш се разболети, Рима ! — укори је Надежда Васиљевна, задржавајући јој руку. По вас дугн дан седп Вам она за књигама... можете замислити Павле Сергијевићу!.., А здравље јој и тако није особито јако. Како стоје ствари, бој се, опет ће се разболети. . — Зар Вас није стид, Рима Михајловна, да се гако не чувате ! — викну Стрепетов. — У том узвику, у том, у Риму управљеном, уздрхталом погледу, беше толико забринутости и узбуђености , да се и нехотице Рима Михајловна збуни и пожури да рече , иоказујући на Коврову : — Не верујте јој. Она је злослутница, особито за друге... Ја сам здравија но што се чиним... — Дпвно здравље... Опет си почела кашљати... Још мало па ћеш се озбпљно разболети.. Могло би бити, мислим , и да се не ради од јутра до вечера. — Те још како ! — ватрено прихвати Стрепетов. Оп погледа у Риму Михајловну и од једном му се срце стеже, кад номислп да се она може озбиљно разболети и умрети. Доиста, данас је изгледала тако болешљива , уморна, слабачка !... Очи упале, лице свенуло , плаве жилице пробијаху на слепим очима. Она се осмехну. као у одговор, својим озбилжим, замишљеним осмехом и проромони: — Одморићу се после испита. — А ако се сад одмах разболите? —наново упита Стрепетов. Рима Михајловна само слеже раменима. — Ето тако она увек одговара на добре савете... Трпеће, док не спадне с ногу.. А још она је будући доктор! Бога