Дело

ПРВИ КОРАЦП 47Г, ловну да баш ову ироФесју изабере, за коју је потребно јако здрав.ве, Надежда Васиљевна само напомену да пословање лекарево, у оном идеалном значењу, како га схвага Рима понајвише одговарз такој природи, која њуби, која тражи јуначка .дела, прећутавши Факат, њој добро познат, да је при из&гру ове проФесије не последњу улогу имао баш онај «блондин,м кога је Стрепетов видео оног дана, на станици, кад су стигли у Петроград. За тим је у Петрограду, по речима Надеже Васн.кевне, Рима живела осамњено, Радила је до изнемоглости, клонила се познанстава, неколико пређашњих јој познаника чињаху њен кружић. Такав аскетизам Коврова није одобравала. Може се учити и с људима се виђати. Није могућно зарпти се међу књиге п клонити се живота. — Проћи ће младост, па шта онда ! Са самим радом није баш тако весео жнвот! — жалосно додаде Надежда Васиљевна, завршујући своју приповетку. — А зар се неће Рнма Михајловна удаватп, када свршп испите ? — изненада упита Стрепетов, сетив се ((блондина,м кога је, не зна се зашто, сматрао за њена вереника. — Т. ј. како — хоће ли ? — упита са своје стране с чуђењем Коврова. — Ја сам мислио... Видите ли, бно сам случајно сведок сусрета на станици онога дана, кад је овамо стигла Рима Михајловна , и учинило ми се да је онај лепи, елегантни аблондин,м који ју је срео... — Стрепетов од једном заста збуњен. што је допустио себи ову нескромност. — Вереник Римин ? Је ли тако ? — доврши место њега са смехом Надежда Васиљевна. — Управо... — Али зашто сте извелн такав закључак ? — упита Коврова, смејући се. —- Зашто ? — са своје стране уппта Стренетов, отежућн с одговором и осећајући да опет румени. Како да вам кажем, зашто некад човек изводи закључке !... Тако ми се учинило... — Е, Ви сте се преварилп, Навле Оергијевићу ! — Преварио ? — узвпкну Стрепетов У његову гласу, и противу жеље, звучаше таква радосна