Дело

478 Д Е Л 0

Рима Михајловна погледа у Коврову и насмеја се. — Баш си ти смешна... Испитујеш, као проводаџика. — А ти одговарај. Рима Михајловна размнсли и рече : — Рекла бнх да је честит човек... Само се много жести... — Баш то и јесте добро... — Вечно жестити се ? Не, ја не волим такве... — Знам ја какве ти волиш!.,. раздражено рече Надежда Васиљевна. — Никакве не волим ! — рече Рима. Коврова се пажљиво загледа у своју л,убимицу. — Хеј, је ли тако, Римочка ? — Тако је, драга моја. И обе заћуташе. — Он је баш леп... Није ли истина, Рима? — наново поче Коврова. — Ннје ружан. — И, знаш ли, Рима, он није глуп човек, и има срца. — Ти си већ стигла да га проучиш. — Стигла. — А ја га још нисам разгледала. Ја дуго морам да разгледам. — Иа тешто, разгледај, а после... Надежда Васиљевна осмехну се многозначајно. — А иосле ни сама нећеш опазити како ћеш се заљубити ! — изненада додаде Коврова. — Ја !? У тога младића ! — узвикпу Рима, и образи јој се прелише јаким руменилом. — Не, ти си иросто полудела ! — Добро, добро, ме љути се, Римочка! — рече нежно Коврова. — Лаку ноћ, и заспи што ире. С овим речнма пољуби своју љубнмицу и леже на диван. Г*ЛАВА XV. Рими се Михаиловној није спавало. Овај разговор неосетно пробуди у девојци тужне мисли о рђавој личној судбини, о жалосној историји разбијенога јој