Дело

ПРВИ КОРАЦН 470 срца, које је жудело, о није знало ни за срећу узајмичне .нубави,ни за материнске радости. ,* Невеселе успомене, које позлеђиваху још сасвим незалечену рану на срцу ! Осећаји увреде и жуте горчине, увређеног-а женскога поноса и разочарања наново јој обузеше душу неизјиерном тугом, и црне мисли о сиротанској осам.Бености уседелице-девојке и нехотице јој долажаху на ум, када оиа размишљаше о оном необичном, бескрајно дугом, несрећном роману свом, који јој разби живот. И доиста је то био чудноват роман. Најлепше доба живота јој, сва младост, прође у узалудном очекивању његовог расплета, у очекивању да се реши питање: воли ли одиста избраник њеног срца своју јунакињу или му се само чини да воли? И док је (<јунак” ово иитање многе године решавао са савесном упорношћу хладнога саможивца, који се боји да се веже одлучном речју, не говорећи ни „јесте” ни «није,” алн у псто време одржавајући и даље са заљубљеном девојком најтешње, пријатељске одношаје, Рима га Михајловна љубљаше, љубљаше свом силом своје уздржљиво девичанске, страсне природе, очекујући расплет с поносном стрпљивошћу. Овај се непријатни роман, давно иочет, још онда, када се истом расцватила девојка заљубила у свога учитеља, господина Орловскога, «идеалног блондина Шилеровог кова,” лепушкастог, руменог анђелка студента-медииинара, којн довршиваше школовање и дошаитаваше нежне речи о осећан.у и озбил.не о науци, овај се роман отезао са заморном једноликошћу много, много година. Сви су сматрали ове младе људе као вереника и вереницу, и ако Орловски није ни речи заустно о браку. Сама Рима Михајловна, обузета упорном страшћу, дуго је гајила наду, неће ли, најпосле, овај «идеални блондини решпти своје питање, док на послетку није. после многих колебања и сумња, недавно извела горак закључак, да расплета неће бити, и да нема љубави, нити је ње икада било, у срцу тога човека, који радо допушта да га љубе и соколи ту љубав својим видљивим пријатељством, већ да он само себе сама иеограничено љуби. Па бар да је било ишта, по чем би се могао спомињати тај заморно дуги роман, који јој је сву младост одузео, а оно није 31*