Дело

68 Д Е Л 0 шанчеве, а Срби беже безобзирце, спотичући се и ломећи један иреко другог. Ова бежанија из доњих шанчева узбуни оне у горњим. За тренут ока Рајић се нађе усамжен. — Не тако! — тужно процвиле Рајић и ириби се уз тоиове. Не напуштајте ових тоиова, крвжу су откупжени !... Не оставжајте их, тако вам живога Бога ! Узалуд Рајић довикиваше и иреклињаше своје. Општи страх овлада, и за тренут ока све живо иоискака из шанчева и наже кроз гору. Турцима замаче око за топове и навалише на Рајића. Рајић оста непомичан као стена. Он опкорачи топ, извади пиштож једном, а сабжу другом, и са нечувеном дрскошКу исирси се и спреми да дочека сву турску силу. Турци халакнуше, нагрнуше на шанац и слегоше се око усам.вена јунака пуна поноса, пуна смелости, непомична као град и хладна као стена. И кад овај див , овај стуб народне снаге, виде последњи час, призва Бога, опали пиштољ и размахну сабљом око себе. И кад паде, прорешетан безбројним зрнима, паде и огрезну, не у својој, ве^ у турској крви. Турци узеше топове, одвукоше их иреко мртва тела Рајићева и рашчистише Љубић. * * * Има победа што гневе победиоце. Освојити шанчеве, заузети све положаје, потући непријатеља до ноге, разгонити га на све четири стране, запленити оружје и џебану , и после свега тога не бити задовољан, осећати мржњу и гнев, имати у души нешго што вас пече и грпзе , што вам никако неда мира — ето то је иобеда , што гневи победиоце. Баја вице победу, и, у место расположења, осети како га нешто жижи и за срце уједа. Шта беше то ? — Ситница: дрскост усамљена јунака крај топова ! „Тешко побеђенима !” — узвикнуо је галски војвода , и би побеђен ! Таква је игра судбине.