Дело

69 Н Е И М А Р И Је ли Ћаји било до ликовања ? Не. Он осећаше у срцу јед. Дрскост Рајићева не даваше му мира као да у њој назираше злу коб своју. И кад год би се овог јунака сетио, ускомешао би се сав и нехотице изустио: аТи си победио !” Рајић погибе, али из крви његове диже се стуб слободе, са кбга пе расути зраци вечито обасјавати стазе потоњим нараштајима. Морални стубови не воде се из камена, већ из вере и смелости, осећања части и поноса, и оне дрскости, што пркоси свима јадима и невоњама. Ћаја освоји Љубић и врати се у Чачак. Ту се припремаше и ствараше план, како да умири рају. Он спремагае план, а Војвода Руднички примицаше се Љубићу. Једног јутра, тек што сс зора беше указала, ЛатиФ дојури у стан Ћајин и сав усплахиран повика . — Ђаури ! Ћаја немарно подиже главу са јастука и чудно га ногледа. — Ђаури! —■ понови ЛатиФ. — Какви ђаури ? ! — рече Ћаја и спусти главу. — Бег-МилошЕно се црни Љубић. — Какав бег-Милош ? !... Уплашио си се од зечева. У тај мах улети у одају Али-бег, и како улети повика: — Ето ђаура I — Шта вам је овог јутра ? — осече се Ћаја и диже се из постење. — Бег-Милош прекрилио Љубић ! Тек што бег ово изусти, а ето и трећег гласника. — Ђаури цритисли Љубић!..,. Гамиже као црв ! — рече овај пренеражено. Ћаја зграби одело, обуче се и одјури на доксат. Имаде шта и видети. У дворишту све се ужурбало. На улици читава граја. Овет се ускомешао и јури, ни сам не зна куда. За тренут ока, сав Чачак беше на ногама. Ћаја виде то, осврте се старешинама, издаде заповест и одјури у одају. Ни по часа не протече, а сва војска Ћајина измаршира из Чачка и упути се ка Морави.