Дело

Н Е Н М А Р И 73 Старци се сагоше, покупише јабуке, стрпаше у недра и одоше Жарко леже и заспа. Ка'д би бко поноћи, нека га рука трже и пробуди. Жарко скочи и протре очи. На' велико чудо своје спази Милицу. Не вероваше својим очима* :Даг'’ ли ]е могуће да сад, у ово доба, у овој пустињи види ону, коју је оставио у Купинову ? Тако он питаше самога себе, трњајући очи Милица стајаше као каква авет. Очп јој беху упале, лице мотавнело, а цела снага салом.кена. — Милице ! — Повика Жарко и диже се с посте.ве. Жена зајеца. — Јеси ли ти, по Богу сестро ? — Ја сам... ја несрећница — зацвиле жена и стиште обе руке на прса. — Откуд овде, јаднице ?!... Каква те невоља дотера ? Милица одговори нешто, али то беше тако испрекидано јецањем, да се не могаше разабрати. — Седи, веселнице ; седи, одмори се. Жена се спусти крај огња, отирући сузе рукавом. — Шта ти је, по Богу сестро ? — упитаће је Жарко. — Ти си ми једини спаситењ — једва промуца жена. — Тражи шта хоћеш. Даћу и живот свој за тебе. — Једно, само једно, добри Жарко. — Говори, сестро — рече Жарко и седе. — Пропусти ЛатиФа, пропусти га, тако тн младости ! рече жена и склопи руке. — Шта ?!... Зар и ти молиш за оног зликовца ?... Како би пустио вука, што опустн цело Драгачево ?! Зар да пустим крвника што нам домове разори ?! — Пусти га, тако ти Бога! — зајеца поново жена, држећи склопљене руке. — О, сестро!... Шта би рекла сиротиња, што оста без крова и хлеба ? Зар да ме проклиње и издајицом назива?... Не, то неће Жарко учинити. — Ох, Боже !... Пропала сам сиња кукавица ! — процвиле жена, па диже главу и удари се у прса.