Дело

74 Д Е Л 0 Жарка дирну ово до срца. — Тражи, сестро, тражи што хоћеш од мене, само не да ме сиротиња проклиње — рече он тужним гласом. — Децу ми спаси, моју слатку децу ! — Какву децу ?! — рече Жарко пренеражено. — Децу, моју слатку децу — понови жена. — Говори, сестро. — Имај милости !... Живот им је у опасности. Над главом им виси нож ЛатиФов... Смилуј се, добри Жарко, смилуј ! Жарко скочи с места к’о опарен. — Шта рече несретнице ?!... Откуд деца код ЛатиФа ? — Отрже их, Бог му судио ! Дознаде, зликовац, да сам дошла у Трнаву, нападе на кућу рођака ми, повеза нас и у тамницу баци. А што се врати из Купинова, тако ти Бога ?! Е... тешко мени !. . Зажелех се слатке дечице своје .Жарко поново седе, метну руку на чвло и обори главу. Нешто премишњаше. Нигде никог да помогне — настави жена тужити... Молила сам злотвора, али му је срце тврђе од камена. Шта ти ја могу, сестро ? — рећи ће Жарко изнемо глим гласом. Бог, па ти, добри Жарко — одговори жена. — Како да их спасем ? Пропусти злотвора кроз гору. Не учиниш ли то, немам I и се куд враћати. Ноћас ме крвник изведе из тамнице и посла до тебе. ГЈослушаће, вели, тебе ил’ никог. Придобијеш ли га, благо теби. Сву ћу ти децу повратити. Не учиниш ли мишта, слободно се не враћај. Поклаћу их све редом. . Ето ме ' ад код тебз. Бог, па ти. Смилуј се на јадну дечицу моју. Жарку нешто заигра у грлу. Очи му се наводнише, он се диже и потрвсеним гласом рече : 1уј. снахо ! Нека ме цео свет проклиње, пуштам злотм»ра за добро деце твоје. Иди и кажи зликовцу, да му ни Длака с главе неће Фалити. Иушташ га .. пушташ, добри Жарко! — рече жена радосно, па устаде и зграби му обе руке.