Дело

— Не велимо да је твоја луда, него... поче Книћанин. — Да се не кајемо — прекиде га Дринчић. — Море!... Отеже Милош и заврти главом .. Већ остаристе а намет не добисте! .. Ја шта бисте радили, да нас Турци мало више загреју на оном пољу ! . Зар не видосте шта би ономад ? Притеснише вас мало више у једном шанцу, па сви куд који ! Зар би сте и сад тако ? — Дед, да чујемо твоју — рече Дринчић. — А шта је вајде да је чујете кад је не вермате. — Не тако, војводо! — примети Книћанин... Знаш, к5о -Л>уди... сваки хоће да каже своју. — Тако је ! — потврдише сви у глас — Бива ли тако ? — упитаће Милош — Бива. војвода, бива! — беше одговор. — Е. кад бива, почујте ме !... Знате, како веле наши : Од празне обојица се плаше. Ми смо слаби, а Турци остали без главе. РБима је лако наћи главу, али је нама тешко постати јачима. У овим шанчевима још смо најјачи. Зашто бисмо се истрчавали и ноказивали празну пушку ? Није ли боље да то учини непријатељ ? Оставимо њему да бира, а једно ће морати изабрати : или нас напасти или побећи. — АФерим, ти војводо ! — рече Добрача и нодижв капу. — А што да нам умакну ? — приметиће живо Обрад. — Да Бог да свуд умакли ! — одговори Милош и баци поглед редом на све војводе. — Да Бог да ! — прихвати Книћанин, па левом диже капу, а десном се ирекрсти Попут њега нрекрстише се и остали. Поново заћуташе. — На чему смо, браћо ? — упитаКе Милош дижући се. — Нек буде. како ти рече војводо — одговори Книћанин. — Бива ли тако ? — Бива ! — потврдише сви сем Обрада.