Дело

78 Д Е Л <1

Милош уђе у Чачак, а Обрад, Дринчић и Книћанин нагоше у потеру за Али-бегом и ооталима. Кад беху на првим окомцима планине Јелице, опазише Турке и осуше ватру. Страховити нуцањ разлеже се по гори. Стојан и Жарко чуше то и навалише на непријатеља с бокова Турци не беху у гори, већ у паклу. Ватра сипаше са свих страна, као да се цела Јелица беше запалила Они се распршташе но гори, и с тешком муком малени број умаче у Ужице. Добрача и Божо похигаше у Драгачево и погнаше непријате.ва уз Мораву. Овде. Турцима би горе но онима у Јелици. Бежећи кроз села, пострадаше не само од олова, већ и од мотака и каменица. Људи, жене, деца — цело село тераше их низ потоке, сипајући на њих дрвње и камење. Турци беху поражени. духом убиЈени и бегаху без обзирце. А шта би с ЛатиФом ? Спасе га Милица. На два часа пред зору, овај силник остави Чачак и са целом породицом својом дође у Трнаву. Собом беше иовео Милицу и њено троје деце, решен да их погуби, ако би му се невера учинила. Жарко, окружен са двадесеторицом својих момака, дочека агу на сред села. — Је ли вера ? — упитаће га ага, сав блед и зелен. — Примам те на своју душу — одговори Жарко. ЛатиФ приђе са целом породицом и предаде се хајдуку. — Мплнћу ! — рече Жарко своме момку... Буди ми верап! Испрати агу и његове до Ужица. Чувај их к’о што бн мене чуво. Педај ни длака с главе да им Фали. ЛатпФ стајагпе као осуђеник, и кад Жарко ово изговори, маши се руком у недра и извади кесу. — Ово је твоје — рече он и пружи кесу Жарку. Младић порумени и само га иогледа. — То сам тебн наменио, — настави ага, држећи кесу. — Нс... иинако !... Веру не дајем за паре ! — одговори, Жарко узбуђен. Ага се збунн и као мало трже руку, али је брзо поново пружи и рече :