Дело

Н Е П М А Р II 85 последњу грудву земље. На место гробова, оста дело њихово, оста ово мило и драго нам огњиште, што се Србија зове. Нека им је част, слава и хвала !... # • ЈКарко се брине о мртвима и о ..ОшЈбн лежаше на бојному поњу хладан и укочен. Овај млади неимар не беше срећан да ужива у плодовима свога мучног рада. Све беше заложио за род свој, и када иогибе — «ништа собом не понеее”. Последње му добро беше драга, и када би на последњем часу, предаде и њу у аманет другоме. Жарко стајаше крај мртвог побратима и очекиваше поератак другова својих. У околини не беше никога , и он се узалуд осврташе. Неко ужасно осећање обузе га у овој самоћи, п он поче тужити. гледајући мртво тело Стојаново. — Јединац си у оца, драги побратиме -— говораше он у себи .. Стари Ђенадије пресвиснуће од жалосги. Ти му беше још једина нада, па ето где га и она изневери ! Оста јадан, као сухо дрво у гори; оста да вечито тужи и за тобом нариче. И никад ое утешити неће. У теби закопава сву радост и сву утеху своју. Последње дане загорчаће јадом и чемером... О, кад би ти бар гроба видео, да на њему тугу тугом блажи !.... Тако Жарко, па се сети Букуље и оног загрљаја Стојановог. То га још више растужи, и он настави даље јадиковати. У неко доба обазре се и спази на западу млоге црне тачке. То беху Срби који се враћаху са Дрнне. Жарко стајаше и чекаше их. Обрад и Бошко беху са дружинама Кад се приближише, спазише Жарка, оставише другове и похиташе усамљену јунаку. Дођоше и видеше мртва Стојана на земљи, и‘ужаснуше се. — Шта би ?! — упитаће Обрад пренеражен. Жарко исприча. Обрад и Бошко скинуше пушке с плећа, положише их на земљу, падоше на колена, поскидаше кане и целиваше јунака у чело. Бошку грунуше сузе низ образе , покри лице рукама и оста над мртвим телом свога цобратима.