Дело

Д Е Л 0 86 — Шта ћемо с покојником? — упитће Обрад другове. Нико не одговори — Ва.ка га сахранити — понови Обрад, — Носимо га у Благовештење — ирихвати Жарко. — Тамо, браћо — рече Бошко гушећи се сузама ... Јединац је у оца. Нека се старац бар гробом теши. х* * Добри другови цренеше мртва Стојана у Драгачево и сахранише крај рушевина манастира Благовештења. Ту га оставише да мирно почива, а они се кренуше на Мораву , да се сједине са својима. На Морави не нађоше никога , и с тога се упутише у Београд. Кад беху близу Београда, сусретоше многе Драгачевце, а међу њима и Бркића. — Боме одоцнисте! — рећи ће им Бркић. — Што ? — упита Жарко. — Измирисмо се... — С киме ? — С Турцима. — Шта збориш ? — упитаће Обрад изненађен овом вешћу. Бркић исприча. — Где је Војвода ? — упитаће Жарко. — У Београду... Оста да уговара мир с Марашлијом,.. Нема више крајине. Сад ћемо будак у руке... Одавно нисам потерао волове низ долове ! То рече Бркић, иа продужи пут са својима. Обрад, Бошко и Жарко до^оше у Београд, и ту се о свему известише. Сутра дан Жарко нађе Бошка и Обрада и речо им : — Сад можемо певајући ?.... — Можемо вала — одговорн Обрад. — Куда ? — уиитаће Бошко — Кући .. Зар се ниси куће зажелео ? — Куће јесам, ал’ Турака нисам. — Какве Турке помињеш ?