Дело

90 Д Е Л 0 — Једва, оче — одговори момак, носећи бреме на леђима. — Ти си ми се уморио ? — Боме добро, оче — одговори Прока, па баци бреме с леђа, седе на њ убриса зној са чела и одахну. ЗаКуташе обојица. — Зар ћеш овде, оче ? — упигаће Прока духовника након краће иочивке. — А што, сине ? — Ово је пустиња. — Ено ми конака — одговори духовник и показа руком задњн крај конака, који беше у пола норушен. — Па то је кошара, оче ! — Добро је за мене старца. — Богме. оче, не бих ти ја овде жив заноћио — рече момак и заврти главом. Ђанадије оћута. — Ово ти је горе но у јазбини — иридода Прока. — Хајде, сине, за мном — рече духовник и иође уз степенице. Прока устаде, нодиже бреме на леђа и пође за Ђенадијем. * * * Сутра дан, рано из јутра, сакупише се сељани, да ноздраве свога духовника. Беше их из разних села, а већином постарији људи Беху ггоседали по трави и новели разговор како да иоираве манастир и конак. У неко доба нојави се отац Ђенадије на доксату. Сељани поскакаше са земље, поскидаше капе и приђоше конаку. — Благослови, оче ! — иовикаће они у глас. — Бог вас благословио! — одговори духовник. — Добро нам дошао, оче ! — рећи ће један од присутних. — Бол.е вас нашао, браћо. .Један старац, држећи капу нод мишком' приђе ближе. — Дођосмо до тебе, оче — рећи ће он. — Ради смо да ово мало светиње ноправимо.