Дело

Д Е .1 0 8 — И сад је држе више лактова, а она корача тихо , несигурно. Водиље су јој сада потребније него икада, јер на лицу јој није само тел, но и дувак. Дувак је чврсто притегнут уз њене руке, да јој се не би са лица измакао, да јој не би видела лица свекрва пре него што да — бакшиш. Чим се указа, све јој устаде, почев од мале Алисе , до старе Бећир-беговице. Све што пред невестом иђаше, подели се. Свекрва је вадила из махраме и бацала на невесту: шећерлеме, леблебије и ситне новце (а ово је символ берићета). Кадуне су се грабиле за шећер и леблебије, а деца за новце, да им се нађу за слатку халву и киселу бозу. Кад се водиље зауставише с невестом пред свекрвом, поседало се. Скопљанка вађаше из бошче одело и даваше га једној кадуни, а ова га пребациваше другој преко рамена. А одело?... Хаљина је било таман четири ката; па две свилене Фереџе и једна пургија, јашмак и нече; па дугачак ћурк од вишњасте кадиве, бела сукња, колан, ципеле итд. Три су ката од свиле, а један. . . То је дивна, чанта од љубичасте кадиве, извезена сва златом као Хајријин дувак, као хаљина оне цариградске девојке. Рекоше ми да је ова чанта Бећир-бега стала сто «крменаца.и Не знам да ли је истина јер оне, уверила сам се, немају велике способности само за опажање, но и за увеличавање. (Кад ово пишем на изузетке не мислим.) И ципеле су од љубичасте кадиве, извезене златом, па и колан. Кад се хаљине однеше, попе се Ата на столицу, и вадећи накит из махраме викаше: од Бећир-бега, од Цемиле-хануме (свекрве), од Емир-хануме (Скопљанке) итд. Настаде најсвечанији тренутак ; Мејрем-ханумина ашчика приђе до свекрве, а ова јој весело прозбори : — Дижи дувак, кад’н! — Док не даш бакшиш — «не отварам” ти невестина лица. Извади из недра кесу, узе из ње златну лиру , пружи је ашчики. С невестина лица нестаде дувка и тела. Румена је као мајске руже, што им овде у одаји не беше броја.