Дело

7

ПИСМА 113 Н1Ш1А ханума. И остале старије поседале су на миндере (а ови нису виши од једнога педа); други ред био је око миндера на шиљтетима, трећи и четврти на ћилиму. Хришћанке и мојсијевке заузеше столице , што беху у једном крају одаје. Код нениних (бабиних) нога седела је мала Алисб, а крај ње је била она голема бошча са оделом. Тек што су послужене, устадоше ! Шта би ? Долази невестина мајка. — Добро дошле, хануме ! узвикну им весело. — Боље те нашле, ханум ! одговорише јој и поседаше, старе одмах, а младе пошто је она села. Погледа у прију љубазно и рече: — Како си, ханум ? Ћеиф’н еј-ми (јеси ли добре воље) ? Све је питала заздравље и расположење, као и за здравље њихових укућана. У њих нема онога рођакања као у нас. Ево , Мејрема не рече Бећир-беговици како си, пријо, него како си, ханум. Ха;рија ће звати свекрву: ханум-анне (госнођа мајка) , а ова ће њу, извесно: ђелин-ханум (госпођа невеста). И заове ће своје звати ханумама. Нема у њих: тетк.а, стрина, дада онима с којима није у сродству. Оне су све хануме (госпође); сиротима се каже кад’н. Ни верне другарице не зову се на име, па чак ни рођаке, ако нису баш близу род. Женско дете чим дође на свет и добије име, одмах му се за име остраг закачи «ханум”, (нарочито ако је бегово); мушко је одмах бег (тј. ако му је отац бег). Код деце није овако. Она мајчину пријатељицу обично зову тетком или дадом, а често и на име, што Туркиње веома воле. Не прође много, па одоше по невесту. И већ се чује : „Чнм се кренеш — селвп-бој се занпја, „Бела рука танкп појас обвнја....“ Невеста је ишла по лаураћу од прага своје одаје до одаје где су јенђе. Лаураћ су јенђе донеле и прострле да им по њему дође невеста. Покупила га њена дадија, што узастопце иђаше за њом, младом ханумом својом. (А за сертме (походе) направиће од њега шалвар и ентари.