Дело

290 Д К Л 0 у „официнии; имам, знате још два момка али они су знате отишли да брију „кунтове“. ПЈта ћу, помислим, дај велим, знате да идем ја обријати господина... — Добро — рече Срета само да би прекинуо причу берберинову, јер, како изгледаше, овај би сад имао вољу да прича до мрака- — Ево ме! И диже се из кревета, навуче панталоне, па онако у кошуљи седе на столицу. Мајстор Јова отвори своју торбицу и нзвади из ње потребне стварн: убрусе, бријаћице, суд с млаком водом, чинију за сапунање, кајиш и све распореди по столу. Онда застре убрусима доктора и стаде сапунити. — Без избријавања — рече Срета. — Разумем. Управо, то и јесте најбоље , знате.. Ви сигурно имате врло нежну кожу. Еј, знам ја то! Такав је и г. Пера Танасијћ адвокат. Чим га избријете одмах почну по лицу неке бубуљице... Оно, зими то још може и поднети, али лети је до зла Бога досадно!... Не сме, знате, штиркану кошуљу да обуче!... За то ја њега бријем- Сто пута ми је казао: „мајстор Јово, алал ти вера!“... А ја велим: „за што?... Па то ми је занат!“ Зар није тако ? — Тако је — рече Срета. — А је ли господин из прека ? — Нисам. — Да нисте одавде, из Србије ? — Јесам— А из које вароши, ако смем питати ? — Ја нисам варошанин, ја сам сељак. — Та оно јест, сви смо ми, знате, сељацп. И моји су стари сељаци. паори, ал ја сам мали отшпао на занат и сад ето ј живим у вароши. Тако и ви. По оделу се видп да не живите на селу. — Не живим. — А нисте живелп ни овде у Београду ? Сретена је најпре наљутило оно брбљање, али му се сад донаде ова радозналост берберинова. Одмах је вндео да то не беше човек кога је лако одбити, а у исто време он никако