Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 291 није ни имао намеру сад одбијати људе од себе. „Козна може он мени бити и од користи!“ помисли. И рече: — Нисам. живио сам у Бечу. Берберин беше свршио сапуњење и пошао да убрише руке, па застаде. — У Бечу?... Да нисте трговац ? — Не, ја сам доктор. — Доктор у Бечу ? — Тамо сам свршио школу. — Да нисте ви доктор Сретен Срећковнћ ? — Јесам — А!... Онда вас ја морам бријати! Не дам ја вас другом за живу главу! Па узе бријаћицу и стаде је превлачити преко кајиша. — Од куд ви знате моје име ? — упита Срета. Сад тек берберин окрете причати: и како је читао у новинама, и како је слушао шта људи говоре, и то први л»уди, и ту стаде ређати имена чиновника, трговаца и другик грађана .. Срета из његове приче сазнаде и о својој ђачкој слави и о оној грофовој ћери, и о своме патриотизму. Берберин му је прпчао одушевљено, а уз то га бријао тако пажљиво; дотицао га се с неким особитим поштовањем као неке светиње. Док га је обријао напричао му је чуда Божја. Из његових речи он виде тек успех својих реклама .. — Носподине докторе — рече берберин и поклонивши се, примивши своју зараду — ја се клањам! И молим вас немојте ме оставити! Ја сматрам за срећу што сам вас обријао, а бићу још срећннјп ако ми постанете муштерија! — Добро, мајстор Јово. — Слуга, господин' докторе! — С Богом ! Смејао се кад је берберин изишао. Најсмешни а му беше грофова ћерка и његов патриотизам. — Који ли је битанга то измислио ?... питаше се. Онда прифе огледалу и огледаше се задовољно. За тим се стаде умивати. Док се он умио донеше му и одело које је кројач лепо ишчистио и попеглао, а дофе и Милан.