Дело

292 Д Е Л 0 — Ја рекох ти још спаваш —. рече Милан пошто се поздравп с њим — Не; ја устајем рано. Хоћеш каву ? — Хоћу. — Овде или да сиђемо у кафану ? — Боље овде — рече Милан. Орета зазвони и поручн две каве. У Тачно у десет сахата стаде фијакер пред кућом министра правде у абаџиској улици. Кочијаш отвори врата и из кола изидоше доктор Сретен и Милан и упутише се капији. — Хоћу ли чекати, господо? — упита кочијаш. — Дофи кроз један сахат — рече Милан. Кочијаш се прихвати капе па се препе на своје седиште и окрете кола, а њих два уфоше у двориште, које беше пространо и чисто при свем том што се већ од кише раскаљало. — Хајде ти напред, ти си познатији — рече Сретен. Милан отвори врата на предсобљу и пред њих изиде једна постарија жена. — Ти си, Милане? — Ја, госпофо, рече Милан пришав јој руци. — А шта ради Слава? — Онако... рече жена тужно. — Ово је г-фа Јелисавета, Славина мајка, а ово је наш друг доктор Сретен Срећковић — приказа Милан Старица се обрадова. — Баш вам хвала што сте дошли!... А Слава вас једнако помиње .. Вели веселник: „Да ми је само да га видим, па би ми, чини ми се, лакше било!“ Хајде, Милане синко, хај’те у собу. И отвори врата лево, те их уведе у једну видну и пространу собу. Већ по самом мирису, чим је врата отворила, видело се да је соба болесничка. Слава је лежао у кревету. Соба беше намештена у српском духу. Вшие кревета у