Дело

294 Д Е .1 0 — Добро — А столица? — Добро. — А како је са сном ? — Како кад. Некн пут не могу сит да се наепавам, а неки пут ни да тренем- Кашаљ ми додијава ; имам много шлајма. Да ми га је избацити било би ми лакше. — Ко те лечи? — Д-р Петровић, али смо позивали скоро све па ништа. Из њихових лица читам ја да ми помоћи нема. Да видиш само шта ми дају!... Мајка, где су они рецепти? Питај Анђу она их је тамо негде оставнла На прагу побочне собе појави се млада жена лепа лика, грахорастнх очију, видело јој се по лицу нешто зачмале свежине, очи неиспаване, мишићи на лицу отпустили се од напора и бдења. — Анђо, рече Слава, где су они моји рецепти? — Ево их — рече она и пружи му скоро читаву књижицу. Сретен и Милан, који беху сели, дигоше се. — Срето, ово ми је жена, а то је, Анфо, мој Срета. Сретен је поздрави уљудно и узе рецепте. — Она те по мојим причама већ познаје. Ти си био врло често предмет нашега разговора — настави Слава- — Па и отац те познаје из мојих прича... Ето видиш!.. Дају ми сам морфијум!... Мисле да ме треба успавати. . Па ја ћу заспати и без докторског морфијума! . П1та је, мајка?.. Баш не смем пред њом речи проговорити!. . Кад јој видим сузе у очима, убио бих се! Теже су ми њене сузе од мојих болова!... Сирота мати не проговори ни речи. — Но, но! Па не треба ти тако! — рече Сретен оставивши рецепте. — Мајка је, брате! Да си се само по прсту посекао па је њена брига велика!. . 1Пто ли ја немам мајке!. . Него манимо се тога!... Устајеш ли ти? — Устајем — Сам? — Сам Још ми није требала ничија помоћ!. — Опрости ми, али ти си се мало размазио.