Дело

ЈУНАК НАШНХ ДАНА 90 Јч РБему опет сенуше очи; оиет онај поглед паде на Сретена а овај га гледаше отворено — Јест, јест, размазио си се — тврдио је Сретен. — А родигељи, па госпођа — све се то дигло да ти укаже сваку милошту. Ја да сам ту био, ја ти не бих дао ни да лежеш у постељу! Не бих ти дао да једног тренутка можеш помнслити да си болестан Твоје уображење веће је од твоје болести. — Велиш ли збиљу?! — рече Слава и придиже се гледајући зажареним погледом у Сретена. — Прво те мора озбиљно прегледати. — Па, хајде — рече он. .V тај мај отворише се врата на која је он ушао с Миланом и на прагу се појави отац Славин. — И ја вас баш хтедох за то замолити! — рече он гласно, жељно. Сретен се окрете и поклони му се дубоко. — Росподине министре... — Али, за Бога, оставите се тих непотребних ствари! —- рече старац. — Овде вас отац, родитељ моли! Прегледајте га. Сретена то не збуни. Погледа око себе погледом који је речито говорио да женскиње изиде. Старац погледа у женскиње и оне изидоше у другу собу. — Де, дпгни се н свуци кошуљу — рече он Слави, што овај и уради. Сад наста куцање и ослушкивање; прислањао му је уво на груди, на плећа; нагонио га да дише јаче; за тим је опет куцао и ослушкивао. Онда га је питао о свему до ситница: о јелу, пићу, спавању, да му се у будном стању не стварају какве слике пред очима — једном речи: није пропустио ни једну ситницу. Кад све сврши рече Слави да обуче кошуљу. Болесников поглед почивао је на њему нетренимице. — 1Пта мислиш?... Је ли да је са свим рђаво? Он му гледаше право у очи. — Добро није, али није баш са свпм ни рђаво. Најгоре је то што си сам изгубио веру у своје оздрављење, и то је горе од саме болести, драги мој Славо.