Дело

296 Д Е Л 0 — Па шта ћу? — јадаше се Слава боно. — Нигде весела лица око мене, све брижно н сузно. Да сам имао три срца, као Муса Кесеџија, па бих опет клонуо!... А око мене сам сумор, сама туга!... То ме је убило и сатрло!... А може ли ми се помоћи! .. — Може!... Само храбро погледај свакој недаћи у очи! Нека те ништа не плаши и не буни! — Хоћу!... Хоћу!,. Ја хоћу да живим. Ја сам још млад! .. Па тек сам настао на свет! Ја још не знам ни за радост ни за жалост!... А живот је тако леп!,.. Сећаш ли се како као ђаци идеалисасмо о њему?... Јест, јест!. . Ја хоћу да живим!... Ту се закашња тешко и прихвати за груди... Готово се зацени од кашља.. Оно жуто увело лице дође црно као чова; нокти на прстима помодрели, очи закрвавиле... Кад к себи доће, држећи се за груди прошапута : — Ту боли!... А овде, видиш, у самом котлацу, засело нешто па ме гуши... Да ми је то избацити, било би ми много лакше!... — Не напрежн се толико. Све што је сувишно не ваља. . Смири се мало. . рече Сретен. — Слушам те. ево! — рече он и заклопи очи. Старац и Милан стојаху немо над постељом. Старом Којићу се учинило да је прозрео у душу Сретенову; његово родитељско срце слутило је да су оне лепе речи ветар, прах. . Ухвати Сретена за руку и повуче га рекавши гласно: — Ходи, синко, за мном да се мало разговоримо, а Милан ће ту причекати . Па кад си дошао? — Синоћ, господине министре — одговори он прегнувши главу. И прво што сматрах за своју дужност то је да походим вас, једно ради себе самог, да бих вас за савет припитао, и да вам се захвалим на очинском заузимању за мене, а друго да обифем свога најмилијег друга од детинства — Добро, синак Ходи! — рече старац Сретен пође за њим. Мислио је: „Ова похода испада вшпе фамилијарно... И боље! Бар ће ми искреније и свесрдније бити на руци!и .. Старатт, профе кроз предсобље и уфе у другу собу чија врата беху према вратима ове из које изидоше. Велики про-