Дело

302 д е л о Сретен диже главу. На оном лицу више се не огледашескромност него ауторитет докторски. Врло рђав, господине министре — одговори он војнички. Старини задрхта глас: — Дакле му нема помоћи ? — Не. — Никако? Баш му се никако не може помоћи ?! — Допустите! — рече Сретен. И узе листак чисте хартије испред њега, извади оловку и брзо нацрта срце с оба плућна крила, онда узе сптним штриклицама оцртавати нешто, скоро под самим врхом плућа. — Ево, — настави, — ово су плућа, његова плућа. ()вп обележено па на ниже то је пропало, тога нема више, остаје још само ово, сучим једва дише.... Сад, дајте тога Бога, који ће вратити ово што је пропало! .. Господине министре наука је ту немоћна!... Старац јекну и паде по столу. — Болест је сад у последњој екстази. ЈБегов би се живот могао на сахате израчунати. ТТТто још више ускорава смрту то је несрећно време овај влажни ваздух... Старац не дизаше главе Он поћута неко времепарече: — Опростите, али ви сте тражили истину. Старац диже главу. Две крупне сузе слеваху се низ образе. — Хвала ти, еинко!... Тако је!... То сам и сам требаознати!... Али пусто срце родитељско нада се... нада!... А и он сам!... Храбар је тд болесник!... Једнако је говорио о животу... само је тебе чекао!... Ал’ јест!... Имаш право: ово несрећно време!... Кад год је леп дан и има сунца, он је весео!... А данас... видео си!.. Па то сатире и мене здрава, а то ли не ће њега болесна!... Само пази! Немој, да би се пред њим одао! .. — Не ћу. — То би ускорило... — Знам!... Али то, што ви менн препоручујете; препоручио бих ја вама! На мени он не ће то никад познати, али ће, као болесник, прочитати са вашег брижног, родигељског чела...