Дело

ЈУПАК НАШИХ ДАНА — Јест! Имаш право!... Треба се чувати!... — А да му не би у очи пао наш изостанак — рече Сретен — то се вратимо к њему. Он жмури али нас очекује. А кад се на прагу појавимо, први ће испитивачки поглед његов на вас пасти; за то разведрите чело Не говорпмо о њему и његовој болести него распитујте мене о мени... Видећи да се о томе разговарамо и он ће се разведрити... — Тако је синак! Сад видим да си прави лекар, кад о души болесниковој водиш рачуна- Лекару није вајда од саме његове лекарске науке ако и психичког образовања нема... Хајдемо дакле! Сретен се насмеши у себи. Ово признање министрово може му само од користи бити. Излазећи из кабинета он говораше гласно, како би га и они у соби чули: — Било је борбе, али се издржало! Сиротиња није несрећа кад постиче и снажи човека! Сад сам ту Па као што наши стари веле: дрво се на дрво не наслања, а човек на човека вазда — тако се ево и ја ослањам на вас и у ваше руке предајем своју будућност. Отварајући врата болесникове собе рече му старац: — Не брини, синак. Ниси се преварио! Ја ћу заиста све учинити да ти створим угледан положај и отворим широко поње за делатност. Само ради! Нека те ништа не буне неуспеси; немој ни мислитн о њнма него ради!... Слава диже главу и гледаше их. Мора да се старац добро чувао кад он ништа не прочита на лицу његову. Лак осмех задовољства као сенка прелете преко лица његова. Страх га мину као да га неко руком однесе. Он се смешкао погледајући оца. — Не брини ти за њ! Ја сам теби казао ко је он!... Не ће он окаљати свога образа нигде... Срета му приђе, метну руку на његово усијано чело и рече благо прекоревајући: — Зар ја теби не рекох да ћутншУ — Не могу! Зар се пет година не видесмо, па данас да ћутим?! Дело XIV 17