Дело

Уз то се православни иодмлађиваху непрекидним притецањем досењеника из Црне Горе, Херцеговине и Восне — чистих Срба. А и српска просвета у православних Далматинаца поче добивати јаче хране од своје браће из северних крајева. У том погледу далматински Срби беху у непрестаним везама с књижевним радом па и самим књижевницима који удараху основе новој српској књизи. Доситеја смо већ споменули. Ње гов ученик Соларић продужи везе с приморцима, после то наставише Сима па Вук. Довоњно је погледати разне спискове „пренумераната” онога времена, па да се види како је нови српски живот снажно стао захватати Далмацију. Поједини њуди постају Вуку вредни сарадници, као његова два имењака Врчевић и Поповић, оба Ришњанина. То су православни Срби свијали себи гнездо, из кога ће полетети смели тићи, чим се мало засветли на видику. Томе треба додати везе многоструке с Црном Гором и црквене и школске с Карловцима. Далматинско је Хрватство с прековелебитским загребачким. имало врло слабих веза, готово никаквих. Књижевности су им се делиле због дијалеката и правописа. На приморју владаше чакавштина и нешто икавске штокавшгине, а у Загребу кајкавски; на приморју се писало правописом удешеним према талијанском а у Хрватској према маџарскоме. Тек Гајево Илирство оснажи те везе; али само име илирско нађе у Дамацији врло мало одзива, и ако је за ње у њој било највише историско-антикварске оправданости. Место свега тога, и Хрватства и Р1лирства, узвину се од јодном Славјанство. Само обличје речи, руско, показује како је с поља унесено. Оно се подстаче панславистичним покретом који у Аустрији развише Чеси и Словаци тридесетих и четрдесетих година. Пламене речи Славе нађоше краснога одзива у Далмацији. Онај део домаћега становништва далматинског, у кога је од свих народних имена живело још једино словенско, прихвата „Славјанство*> које му дође са севера. Ни православни Срби не туђаху се тога имена. Они су за то били приправљени «Славено-српством>> наше српске књижевности и културе крајем прошлога и прве половине овога века. Уз то погледаху на једноверну „славјанску« Русију, с којом далматински поморци имађаху разних, нарочито трговачких, веза. Тако и они ирихватише нови покрет,