Дело

282 _ дело

— Јест, јест... Ја сам побркао... Сећам се, сећам.,. Врло добра препорука.. Ваше презиме ? — Стрепетов, свршени ^ак свеучилшнта. — Тако, тако. И, потпуно сетивши се молитеља, уиравник упита: — Адреса је Ваша, господпне Стрепетове , наравно, забележена код нас ? — Забележена. — Е, па врло добро... Кроз недељу две навратнте се! — додаде управннк и, љубазно стегнувши Стрепетову руку, оде у свој кабинет. — Да лн је у изгледу да ће се које место упразнити ? — упита обрадовани Стрепетов младића за обавештаје. — Може бити! — с неком тајанственошћу и спуштајући глас, одговараше беспрекорно одевени господпн Цпганов, којн је опазпо да је управник Стрепетову пружио руку и с тога сматрао да је потребно бити поверљив и парадирати притворном. љубазношћу. — Мнсли се, видите, да ће један службеник бити отпуштен од првог идућег месеца... Не1нто је покварио са шефом одељења. . Некакав нихилист! —напомену с киселим осмехом овај одушевљени поштовалац звучних презимена и финих манира. — Али само ја то Вама као тајну! — поверљиво додаде Циганов. — Питање о отпуштању још није, чини мн се, сасвим сазрело, алн се може очекивати да Ее Вас Ернст Богдановић имати „у виду“ ако се то место упразни. Стрепетов оде с надом. али кад је, после две недеље, до1нао да се извести, чпновник за обавештаје љубазно га запрепасти извештајем да је место попуњено. Заузео га је неки младић, 1соји није био записан као кандндат. — Али како то ? На што су онда кандидати ? — узвикну Стрепетов. — ()собит случај. Сам је председник управе, његова светлост гроф Алексије Алексијевић Дурасов молио да се узме овај младић! — објасни јтјсподин Циганов, изговарајући титулу, име, очево име н презиме господина председника управе с особигим осећањем и с неким слатким премирањем у гласу, при чем Јвегово улицкано, белуњаво лнце сијаше од милине