Дело

ПРВИ КОРАЦИ 285 измефу осталог, стара идеалискиња шесетих година, уверена да се без таких људи не може бити. „Јесу лн потребни?“ отимало се из прсију невесело пптање у часове туге. Ј шЈ II Стрепетов, који је успео да за ова четири месеца петроградског живота изгуби многе илузије лаковерне младости, већ није с пређашњим ружичастим надама погледао на будућност. Живот није тако лак као што му се чинио. Неспремљен за борбу са животом, ослобађан матером од свих раних брнга, без трпљења и извежбаности, он је јако примао срцу оштрнну првих разочарања. Оно што је видео у првим данима практичнога живота нехотице је ојачавало горчину сумњања п нагонило да се озбиљно замисли овај наивни степин син , бачен у животни вртлог без потребне сурове, умне и моралне очеличености. Разлика пзмеђу онога чему су га учили, о чем је чнтао у производпма великих људи, и онога чему га је учио живот — чинила је на њ убиствени утисак. Књиге су му говориле о дужностн, о љубави према ближњима, одрнцању себе, о части као о најбољнм особинама човековпм, а живот као да му је говорио да баш то није ни потребно. И он се нехотпце присећаше својих првих сусрета, присећаше савета практнчног морала чиновннка скептичара и свих оних жалосних факата стварности које је сада морао видети и о којнма је тако често морао слушатн, као о стварима најобичнијим и стварима које често чак никога не буне. Све је то утицало на пријамљиви темпераменат Стрепетовљев; отров скептицизма, н ако једва осетно, почињао је свој рад, и узалуд се ум трудио да размрси та проклета етичка питања, која увек интересују младост, а која поставља сам живот, пун неразмршљивих против уречностп. Светла идпла наивне младићске вере била је оскврњена. Г«ЛАВА XVIII Тек што се вратио с далеке кондицнје једнога ружног децембарског вечера, прозебао и уморан, сефаше Стрепетов за столом у својој маленој собици , топлој , осветљеној благом ламппном светлошћу, пречнтавајући по други пут мало час Дело XIV 19