Дело

ПНШ КОРАЦН 289 двадесет-другој годпни п мање „срећнеа идеје усељавају наде. Није чудо, што је п Стрепетов пренуо духом Ружнчасте сањарије га обујмише. Наново освежен и надама испуњен, мишљаше сада о приватним часовима, о преводнма, о месту. Рада ће бити много, али се он неће уплашити. Зато ће и зарада битп врло добра, — мајка ће се, најзад, одморитн. И он је зидао ваздушне куле на овом. „Други имају посла, — па зашто н он да не може наћи ?“ — дошаптаваше му сада нада, свежа и млада као што је н сам. Али о чем бнло у последње време да је мпслио младић, мисли су му некако пехотице прелазнле у сањарије о Рими Михајловној. Те сањарнје, којима се тако радо одају заљубље* ницн, — обладаше свим његовим бићем, заносећи га као чаробне бајке дечака Безнадност у љубави само је појачавала лепоту и разноликост снова п уморну жестину неостварених жеља! Ко му је могао закратитп да V машти не дели утиске с Рпмом Михајловном, да не хода с њом испод руке, да не читају заједно и, најпосле, да не излије пред њом своје препуњено срце? Облик тога изливања ириказивао се заљубљеном фантазеру у различнпм варијантима, али, у сваком случају, он ће клекнути пред својом „мадоном‘* н нсповедитн како је свето обожава, н молпће за опроштај, што се он, недостојан, осмелио да заволи такво надземно створење. II она ће му, дарнута његовом чнстом љубављу, пружити, у знак опро* штаја, своју малену, гхосуту младежима ручицу, коју ће он обасути иољупцима и сузама, сав дрхтећи од таквога блаженства, и наново ће се заклети на вечну љубав, молећи само за допуштење да јој буде пријатељ и чешће да је виђа... Ппак се на том само сањарпје не заустављаху, и младић је често хватао себе у маштама грешнога светотатства, у којима је он обасипао пољупцима не само руке своје „мадоне.“ Али ко му је могао закратитн сва та бескрајна, пуна чаробне сласти, маштања, под чијим појетскнм ореолом он сам, наравно, нпје ни назирао захтеве давно пробуфене страсти младе природе, — страсти која није нашла излаза? II када се те маште, које крв узбуњују, разбише пред стварношћу, као чудни сновп у часу кад се човек пробуди, младић осећаше особите врсте лепоту поноспте море безнад-