Дело

202 Д Е Л. 0 за ове детињасте поступке, уверена да ће се „луда болест“ брзо свршптп. „Време је већ н посла се прпхватнти!41 II, наоружавши се ппсаљком п свешчицом за пзбележавање и напомене, Стрепетов одлучно отворп „Соцпологију41 од Спенсера, коју је он још одавно не знам зашто проучавао. Алп се читање не одмицаше; мисао се протпвпла да се сасред среди на хладно мирним параграфима о облицима брака у првобитних људи и, залазећи час по у Кпрочну, прелазпла у чудновате сањарије о Рими. „Јамачно би, у старо доба, њу уврстпли у богиње!“ — категоричкн одлучи Стрепетов, лаћајући се наново читања, Ипак, после пет шест прочитаннх, али мучно и схваћеннх, страна књига би отурена. Мнсао о „богињи“ изазва у младићу притицај онога надахнућа, које наилази, као што је познато, на заљубљене којп се на једанпут осете песницп, и које тако често збуњује несрећну господу уреднпке, који треба да читају читаве хрће лирских излива таквих случајннх песника, који обично достављају плодове свога надахнућа, препуњене осећањем, али н пуне погрешака просодијских, уз препокорна писма с непзоставним молбама де се што пре наштампају, „по могућности, у првом броју на реду.“ Наш се појета, разу&е се, без оклевања користио и сада појетском мишљу. Исписавши на хартији крупним словима: „Богиња,“ сав се предаде тој мисли. Стих се низао за стихом ватрено п непрекидно; само су овда онда настајали прекнди, кад по који слик није могао како треба доћи под перо. Већ је у педесет стихова „богиња“ била насликана као тако необнчна чаробна лепотица, каква и сама богиња може бнти у претерано врелој фантазпји двадесет-двогодншњега заљубљеиог песника, — одевена. уз то, као становнпца иеба у неке прозрачне „етерне“ тканпне, сасвим непознате на земљи, — кад се на вратима зачу куцање баш у тренутку, кад је узбуфени песник, довршив оппс спољне лепоте богпњпне, управо био прешао на изношење моралних јој савршенстава. „II шта хоће та Немица!“ — незадовољан помисли песник потпуно уверен да куца домаћпца.