Дело

— Извол’те — довикну он. Али, на изненађење младнћу, место доброћудног лица Амалије Карловне, са седим вптицама, он угледа сасвим не очекиваног госта — доктора Чернпка. — Опростнћете, надам се, мојој нетраженој походи, драги Павле Сергијевићу? — љубазно проговори Перник, стежући руку Стрепетовљеву. — А вн, као нспосник седите за послом у својој спретној ћелици? — додаде он, бацајућп брзп поглед на сто, на ком се виђаше лист, исписан стиховима, с крупним, врло уочљивим натписом: „Богиња,“ и на оглас којп беше покрај отворене „Социологије44 и у којој речи „Свршени ђак“ из даљине обраћаху особиту пажњу на се величином и калиграфском израдом. — Јест... ето... читајућп, ппсао сам неке напомене! збуњено, чисто ухваћен на месту преступа, промуца младпћ, журно преврћући своју „Богињу“ н још се више збуњујући. — Извол те овде, на наслоњачу, Андрија Ивановићу. Биће Вам угоднпје! — срдачно нуђаше домаћпн. „Хехе! И ти си, брацо, у критичком стпхотворном периоду! Иритицај крвн у велики мозак!“ — осмехну се за свој рачун Черник и, као и не опажајућп Стрепетовљеве забуне, проговори, седајући на даљу столицу: — Добро мп је н на столицп. Брло добро, заиста. Немојте се, молим Вас, узнемиривати, Павле Сергијевићу. Добро Ви то чините, што при читању водите прибелешке. И ја тако читам. Јест. Нрочитано се некако лакше прима. А ја сам к Вама дошао у улозн гласничкој! — весело додаде доктор, љубазно погледајући својим маленим очицама у Стрепетова. — Од кога? — зачуђено узвикну младић. — Од Риме Михајловне. При том имену Стрепетов плану. — Од Риме Мнхајловне? — понови он питањем, трудећи се да савлада своје узбуђење. — Баш сте ме изненадили, Андрија Ивановићу! Каква је то порука? — проговори младић с извештаченом равнодушношћу п навлаш развлачећп речи. „II центри за устављање рђаво раде. Сасвим се зацопао овај аркадски пастирић. Како је срећан! Сам живот и младост бију из њега свега!“ — помисли доктор, погледајућп