Дело

335 БОСНА II ХЕРЦЕГОВИНА лом заслужују пажњу, јер ће можда у врло блиској будућностп, као и Крићапи, и из слнчних узрока, забринутн дипломате и европске силе, које су им непрекндно, с презрењем, одрнцале нравду и свако право. Босанци и Херцеговци, поданици Султанови, штићеници аустроугарске царевине, јесу Словени. Они припадају великој српској породици. Један њезин део — најмањи — који се пре осамдесет година без пчије помоћи, једино својом храброшћу ослободпо, живи у Иодунавској Краљевинп: Срби н Босанцн су браћа, као што су браћа Шампанци п Лорени. По историји, у Средњем Веку, Боспа н Херцеговина припадаху Српској Царевини. А кад је Српско Царство пропало нод турским ударцима на пољу Косову 1389. Турци не могоше одмах покорити ове две области. За чнтав век та мада српска краљевина сачувала је слободу, и Турци тек 1483. уснеше да је потпуно потчнне.1) Ни овде, као ни у другпм земљама, турско господарство није измени.10 расу ц језпк. Босанци су 1897. што су били 1483.: Срби. Њнхов данашњп језик исти је као пре иет векова: сриски. Од дана кад се Срби из Србије ослободнше, Срби из Босне сањаху о слободи и желе уједињење са својом браћом пз Србије. Слобода једних отежала је ропство другима. Отуда многобројпе побуне, и најзад великн устанак 1875., у ком лежн главни узрок руско-турског рата. У Берлину, 1878., Европа је нмала да реши судбпну тих области. Сви се нуномоћиицн беху сложили — чак и Еиглезн то прнзнаваху да је немогуће Босну и Херцеговину повратпти просто под пепосредну управу султанову и уступпти његовој познатој заузимљивости примену реФорама, које су дотле стотину иута обећаване и увек одлагане. Силе су имале да пзберу нзмеђу две солуцпје, од којнх н једна и друга одговараше историји, раздозима, правди и оправданим тежњама Босанаца, које су, дакле, најзгодније да утврде у будућности трајпо спокојство тих иарода и мир саме Европе. Европа је могла нли придодати Босну и Херцеговину српскпм државама које већ ностојаху: Србији, Црној Гори; или, оставивши их нод султановом управом, дати тпм областима под гарантнјом великпх сила, адмннистративну самосталност, као у Псточној Румелији. Од овпх двеју солуцпја, Србија и Црна Гора беху предложиле прву још 1877.; с њом се слагаху и устаницп, који у јулу 1876. прокламоваше сједињење с њима. Друго решење силе су у неколнко маха пспитивале. У два пута, 24. децембра 1876. и 15. јануара 1877., на цариградској копФеренцији, силе су чак захтевале од султана самосталност тнх двеју областн. Али у Берлину Европа ннје водпла рачуна нн о разлозпма, ни о правдп, ни о вољи народа, па чак ни о општем ннтересу. Берлпнскп је ’) Боена је потпала под султана 1463. годнне а само се Херцеговпна одржала још до 1483. нлп, тачннје, 1482. Уредн. „Дела