Дело

338 Д Е Д 0 антагонпзам, којп нх делп, чпнп пх Фанатицима... Задатак бп Узвпшене Порте био, да, под истом самосталном управом, сјединп и обухватп све те супротпе елементе... Свакако, ми не корпмо Турску н не сумњамо у њене добре намере, кад тврдпмо, да неће бптп у стању да одговорп том задатку. Чак у обичнпм прилпкама њој би бпло немогуће да испунн такве иогодбе; а после рата, којн тек што је довршен, оне су још неоствар.Ђпвије.“ Самосталност пак „у место да уведе мпр у те покрајине, створила бн у њпма сталап пзвор немпра.“ А Аустрија — „она сматра за дужност да то изјавп пскрено и отворено“ — може да прнстане само на једно решење „које ће донетп трајан мир тим областпма п спречитп понављање догађаја, који су ставплп у озбиљну опасност евронскп мнр, натоварпли велпке жртве и осетне материјалне штете Аустро-Угарској, створплп несносну ситуацнју, коју царевпна неће моћи дуже да подноси.“ Али Андрашп не хтеде ппкакво решење да предложп. Л.орд Солзберп говорио је место њега. Енглез, као п Аустријанац, пстицаше немоћ Порте, да повратп мир у тпм покрајннама. „Порта, говораше лорд Солзберп, увернла би нас о дубокој мудростп, кад би се у будуће одрекла задатка који превазилази њену снагу, п кад бп га поверпла којој сплп, подобној да га пзвршп; тнм бн биле отклоњене од турског царства огромпе опасностп. Краљнчина влада предлаже сакупљепим силама, да Конгрее решп, да Аустро-Угарска заузме области Босну и Херцеговину п да њнма управља. “ II снле су, у чл. XXV Уговора, решпле по предлогу Краљпчине владе. Комедија беше одпграна и дипломате могаху себп честитагп своје дело: онн беху обогатпли Европу балканским Алзас-Аореном. „Ми ћемо послатп један ескадрон коњице с војном музиком, говораше Андраши, п бићемо господари Босне п Херцеговпне.“ -- „Чете његова Величанства Цесара аустрпјског п Краља угарског на путу су да ирекораче границу ваше домовпне,“ ппсало је у прокламацијп Босанцнма ђенерала Фпдиповпћа, 25. јула 1878. „Оне не долазе као непрнјатељп, којп бп желелн на сплу освојптп ову земљу, него вам долазе као прпјатељп, којн су радп прекратптп небројена она зла, која од много година, бп рећ од памтивијека узнемирују не само Босну н Херцеговину, него п сусједне покрајппе Аустро-Угарске.“ Босанци одговоршне огромнпм устанком. Аустрији је требало трп месеца н чнтава војска, да покори становништво од 1,500.000 душа; место ескадрона коњице дошло је трп корпуса војске, а шетња војне музпке стала је шесет и два мплпјуна Форпната. Ако Европп не беху познатп осећајп Босанаца према Аустро-Угарској, она пх је том прплпком тачно познала. Осамнаест је година протекло; осећајп Босапаца нису се пзменплп. * Зашто ? Зато шго је Аустрпја слагала п сваким даном све внше лаже н не пспуњује своју најсвечанпју обавезу: „Окупацијом Босне н Хер-