Дело

340 Д Е Л 0 босански п српски један и исти језик; да ће бранити права све три вере п да ће се борнти за равноправност свију вера; и, најзад, да ће нарочито бранптп иптересе сриских школа. Цензура је одговорпла: трећа тачка апсолутно забрањена; само православни могу се називатп Србпма; лист може браиити интересе иравославне цркве, иод иогодбом да наиада друге две вере. Један млади мухамеданац пз Мостара Мехмед ЕФендија Спахић јавио је пзјавио, да, уз пркос свима листовима па свету, српски и босански остаће вечито исти језик. Њега прогнаше. Он оде у Беч, добије ауденццју код цара и преклињаше да му допусти иовратак у отаџбину: „Признајте прво јавпо да су Срби и Босанци људп разних раса.“ Српско певачко друштво „Слога,“ у Сарајеву, приреднло јс пре два месеца, 10. Фебруара музпкално и драмско вече. Око стотину мухамеданаца присуствоваше том коицерту и бурпо пљескаше српским народним песмама и живим сликама из српске историје. Управитељ нолиције нозове сутра даи на одговор тс мухамедапце и опомене нх, да ће се у будуће такво носећивање сматрати као бунтовничко и најстроже казнитп. Рат нротив пдеје о великој српској отаџбппи води се без милосрђа. Влада је .подигла нравн кинески зпд око Босне н Херцеговине против српских нубликацнја, које, због свог порекла, не потиадају под аустријску цензуру. Строго су забрањепи сви листови из Краљевппе Србије, Славоније, Хрватске, Далмације, сва издања из Београда, Новог Сада, Загреба, — било нолитичкн листови бнло књшкевна дела, било научпи часописи. Год. 1892. у Београду образовани п иаучпи људп , којпма на срцу лежи интелектуалнн наиредак српског иарода, основаше књижевно удружење Сриску Књижевну Задругу, која сваке године преводи н штампа но неколико најлепших дела из Светске Књнжевности. Г. Новаковић, покретач тога предузећа, нисао ми је у месецу јануару , да ме пита с кога бп издања требало превести Карла, XII од Волтера. Докле Аустрнја буде управљала Босном, Босанци, који ие знају Француски , неће чптати Карла XII, јер су издања Сриске Књижевне Задруге забрањена. У осталом Волтер је имао тако обешењачки дух, да је лако могао говоритн о Велпкој Србији, и ако до данас пико то ипје оиазио. Али, зашго љутитп се на г. Калаја, управника Босне и Херцеговине, кад забрањује Волтера? Та он је јуначки забранио своја властита дела ! Зар није некада у својој Исторцјц Србпје будући министар смео да иапише: „да у Босин, под трнма религпјама, живи само један, српски народ“ ! Доципји мипистар забранио је дело историка: у Босни закон је закон за све ; г. Калај не ужива већу пажњу од Мехмеда ЕФендије Спахића. С историјским спомсницима поступа се као и с књигама. У сарајевском музсју иије било довољно места да се изложи једпа лепа н потнуна збирка средњевековпог повца, јер се у тој збирци налажаху ликови српских владалаца. Из Библиотеке уклоњена је једна књига из XVII столећа, у којој сс Фрањевац Матеја Дивковић, иесвесни иретеча г. Калаја, усудио рећн, да је босапски језик што и српски језик Из цркава, из оп-