Дело

ЈАГИЋ Ц ОБДЛК 349 нли оних у Финској средини северо-источних Словена ? Од куда то, да онај тобож „једноставни“ (е1п11еИ:Нсће) ирасловенскн језик, баш на оипм нстим местима на југу показује характерне знаке као и на западу илн на истоку ? Да лн су се Германци, романизовапи Плирци и Трачанп, разни народи што владаху руским југом н фински на северу договорилнг да .прасловенском“ зајединчком језику зададу ране баш на истим местнма ? Треба само изићи из једино блажене изолованости, која тако годи срнском академику, на ће се одмах осетиги потпуна пеоснованост овога новог погледа. Ну нроФ. Стојановић мало се брипе за остале сдовенске језпке, њему је па срцу само српски, или тек се мало обазире и на бугарски. Идући у стоиу за Хиртовом теорпјом, оп палази паралелу између Плнра н Трачаиа на једној н Срба и Бугара на другој страни. Да није оннх романских балканских племена било ту још пре Словена, Срби би п Бугари по његову мишљењу још п сад говорпли „прасловенски“. Илирпма треба дакле да захвалнмо, шго садашњи Срби ексистују, а Трачанима (овде до душе нма п других додатака,), што су Бугари оваки, каки су сад. У осталом српски језик, по уверавању Стојановнћеву, и тако само врло мало одступа од прасловенскога, он је још у почетку свога постанка на врло велнком пространству бпо комиактан, с врло ситним дпјалектичким разликама (страиа 12). Насуирот северозападно-сдовенском србизму, где је владало јединство, беседник ие налазн такога једннства на југо-нстоку (стр. 13), и недостатак његов објашњава с једне сгране релативно мањнм бројем словенскога становништва, а с друге јачим отпором културно моћнпјега грчког елемеита и на послетку згушњавањем тракијскога становништва, које је Словенима било потиснуто. У таким приликама задржао се овде (на југо-нстоку) процес пословењивања и није ни довршен, кад дођоше Бугари као нови освајачи са севера и Сдовсне подјармише, осповаше своју државу, па јој п име дадоше. На тај начпн бугарски је језнк добио облик, који понајвише одступа од прасловенскога језика. Из ових речи могло би се извести, да би Стојановић хтео да садашњи губитак номпналне Флекспје — јер унраво о њој само може бити реч, кад се говори о већим одступањима у бугарском — у главном сведе па утицај неиндогерманскнх Бугара. Ја не држим да је овај поглед врло вероватан и дајем већу улогу „Власима“ т. ј. прецима. данашњих Румуна, као што сам то већ неколико иута казао. У остадом сва та тодико наглашена супротност између северозападнога и југоисточнога, коју поштовани академик узима, пати од претераности : тако јединство у језику, као што се овде ирокламује (сгр. 12), у стварп није ексистовало, ни у почетку историјскога самосталног живота, па нп доцније. То признаје и сам Стојановић после неколико страница (на стр. 20), кад спомиње низ дијалеката, игго једино и јесте нравилио. Али, акосеједном узме низ дијалеката, онда оде у комаде и „комнактно јединство“ заједно са посрб.Ђеним Илирима. Јер кад се на стр. 21. нравилно каже да се свакп језик састоји из непрекиднога ланца од дијалектичких прелаза, онда се и дејстповање оних истих сила, које су у историјским временима Дело XIV 23