Дело

354 Д Е Л 0 тога прасловенског језпка у данашњим седпштима развилп данашњи словенски језпци, под утицајем народа који су према Словенима били или као побеђепи или као победпоци. Као шго су читаоцп видели, у обе се критике врло брзо прелази преко доказада су Срби и у овим крајевима још имали све карактерне особине нрасловенског језика, а највише се говори о нетачности Хиртове теорпје н у опште и у њеној примени на словенске језике, Тако г. Јагнћ велп да се она „не може ни доказати питн је нресудна за објашњење индогерманских сродничких односа", а пок. Облак рече да је: „ново у Хиртовој раснравн само погрешно. Како се може однос романских језика, кад се тиче ретко посејаних колонија, помешати с усељавањем читавих комиактних племена ?“ Остављајући Хирту да сам брани своју теорију, ја бих само са своје стране рекао, да она само овим што је овде нзнесено још није оборена, и да ме она још непрестано „одушевљава", да ми још „импонује“. Алп, н норед овако презриве осуде, читаоци су јамачно запазили једно место у критици г. Јагића, из кога се јасно види, да се он — бар у главпом — креће на истом земљишту па коме и Хирт. Он вели: (овде сгр. 349.) „Из ових речи могло би се извести, да би Стојановић хтео да садашњн губитак номиналпе Фдексцнје — јер управо о њој само може бити реч, кад се говори о већим одступањима у бугарском — у главном сведе на утицај неиндогерманских Бугара. Ја не држим да је овај аоглед врло вероватак и дајем веАу улогу „Власима** т. ј. арецима данашњих Румуна,') као шго сам то већ неколико нута казао.“ Ако се овим речма хтело рећи, да су на стварање бугарског језика — а ја под стварањем разумем све оне иојаве у њему које га одликују од прасловенског језика — утнцали ту{?и — било влашки било бугарскп — елементи, онда ја не видим у чему је разлика између Хнрта и г. Јагића. Разлика пзмеђу њих може бити само у мери тога утицаја, а не и у аринциау. Што ја тај утицај нисам прпппсао Власпма, т. ј. данашњпм Румунима, Цинцарима, то је нрво зато, што би то исто морало бити и у српском језику, јер северозападни крај Балк. Пол. није могао бити ни мање насељен, ни мање поромањен него југо-исгочни, па се на северозападном крају деклинација ннје изгубила; а друго н зато, што — ако је судити по данашњим цинцарским колонијама, које се налазе поглавито поред главних римских нутова — мнслим да Рпмљапи нису ни успели билп да поромане цело Балк. Нолуостр., већ само оне крајеве, куда су се кретале њнхове легије, да дакле Румуна на Балканском полуострву ип у време Римљана нпје много ни било ван данашњпх њихових седншта. А баш пропаст деклинацпје лакше је, мислим, објаснитп неиндојевропскпм Бугарима, чији је склоп језика сасвпм одударао од словенског—индојевропског. У осталом, било једно било друго, главно је да је туђи елеменат ту имао посла.11) Курсив је мој.