Дело

ЈАГИЋ II ОБЛАК 359 нију целину,пего што бугареки дијалектис друге стране то нредстављају, и држим да се то не може споритп. Зато што се на Балканском Полуострову налази пиз дијалеката који поступпопрелазе један у други, I'. Јагић тражи да се то узме и за доисторијско доба у лрасловенском, и велп да је нетачно што сам рекао „једнако се говорило само опда, кад се говорило прасловенски.“ Ако се узме да Фактички има онолнко језика, колико нма људи што говоре, онда је, разуме се. то нетачно. Али, кад се у науцн говорп о једном балтпчкословенском заједничком језику, онда се, мислим, с већим правом може говоритн о једном прасдовепском језику. Овим не мнслим рећи да у љему није бпло дијалеката, али праеловенски дијалекти у најмању руку још су нерешене ствари, а још се мање може као поуздано тврдити да су били права клица за развиће нотоњнх, данашњих словенских језнка. Онај континуптет између бугарског, српског и словенског језпка доказ је да су те диФеренције управо на данашњем земљашту постале, јер би се нначе морало узети, да су Словени у новој домовини после досељења, ко.је ннје у нсто време и одједаниут бнло, потпуно заузели једни према другом исти положај којн су и у прадомовини имали, а то је у најмању руку тешко вероватно. Узимајући сасвим са г. Јагићем да је „у животу све у непрестаном току и нрелазу“,ја сам и рекао: „дијалектн су подједнако стари, а поједине гласовне особпне падају у разна времена,“ и ја не знам због чегаон вели да је то наликна преинрку о речима. Оно што он ту (овде стр 351) наводн протпви се његовим горњим речнма. Једнна замерка шго ми се може учпппти та је, што сам то у оиште истицао, кад се само по себи разуме да је тако. Ја држим да је у ове крајеве донесен прасловенскн језик и из њега се развно српски са својим дијалектима, али тако, да они нису снновн српског језика, већ су браћа, а синови језика прасловенског, т.ј. чим се од прасловенског језика развпо — илн почео развијати — рецимо чакавски дијалекат, одмах, у исто доба, био је према њему п један нечакавски. Или, да се послужимо сличном Формулом, од прасловенског језнка А постао је на једној сграни дијалекат В, а на другој С. Особине днјалекта В: Ва, Вћ, Вс... могу бпти као и у А, док су особине дијалекта С: Са, Сћ, Сс... друкчије, и онда је дијалекат В старији од дијалекга С. Али у дијалекту В има особипа: ВЗ, Ве, ВЈ... које су друкчије од А, док је дијалекат С својпм особпнама СЗ, Се, СЈ... једнак са А, и онда је дпјалекат С старнји од В. Г. Јагић је узео за за примере чакав. дијалекта кисал п жен (§еп. р1.) према штокавским облицима иисао п жена. Разуме се да је по овим особинама чакав. дпјалекат старијп од штокавског, али сам ја мало пре рекао даје чакавско ј млађе од штокавског ђ (међа, меуа), н додајмо томе нпр. чакав. ннструм. богон, према штокавском богом, онда одмах имамо две особине где је штокавски дијалекат старији од чакавског. Старост дијалеката је дакле релатнвна, час је један старнјп, а час други, и зато сам рекао да гласовне особнне имају своју хронологију а не дијалекти.