Дело

КРНТИКА II БПБЛПОГРАФИЈА 385 „богат, да је могао пматп сребрног и златног иосуђа. Блажеп је бпо и „властелпн, који га је имао п сребрног, а камо ди још златног!“ Расправа г. Ч. Мпјатовпћа *Пре триста година“, коју г. крптичар јако цени (а по којој је у главном радио у Крагујевцу п своју расправу „Нре трп столећа“), цела је напнсана баш по тнм „туђинскпм пзворнма" и она мн је, велп г. критичар, могла послужпти као „врло ваљан пут за даља пспнтивања.“ И сам наш крптнчнн исторнк г. Руварац у недостатку домаћпх употребљава те исте пли друге туђе пзворе. II то је све умесно ц ваљано. Алп ако ја употребпм те нсте плп друге туђе изворе, онда сам ја за осуду и мој је рад испод крнтике. То је све праведност г. крнтичара! Али г. крптичару нпсу сумњпвн само туђи пзворп, већ н забелешке нашега ђакона Атанаеија. Из замерке г. крптичара вндпм, да нпје разумео наведено место. Ђакоп Атанасије говорећн о стању српскпх манастира пре пада српске државе вели, да су бплп богато пописанн, да су нмали златних и сребрних сасуда, златних крстова, украшенпх скупоценнм камењем, да су им српски владаоци дарпвалн многа села н друге садове с богатим плодовима. За тим говорп о обпму за владе српских владалаца, јер „беше много сребрнпх рудника п простн људи, сељани „богатп беху, а облачаху се у богато одело од крмезнога сукна, весељаху „се и пнјаху впно од лозе, имађаху златно н сребрно посуђе, као што *се тих година налажаше по другим државама.“ Итоје један од навода за који г. критичар велн да сам га без „резерве“ „за готово“ примио. Истина њега ннје г. крптичар целог навео, по само последњпх неколико речп. Па п кад бн се тумачио онако буквално, као што га је разумео крптпчар, опет нпје погрешан. Ко познаје мало боље културпп живот пашега народа, како под српским владаоцпма тако н под Турцнма знаће да је баш по селима бнло велпкпх и богатих задруга, које су најпосле могле пматп сребрних н златних ствари у својнм кућама, па п одеватп се добрпм оделом од крмезног сукпа. Кад је за време Турака но селнма бпло домова, који су моглн пматп сребрне п позлаћене токе, ноже, пушке п пиштоље у злато н сребро оковане, копче, пуцад н павте од сребра салпте, снлнје п јелеке златом пзвезене, за што онда да их није пмао за време српске самосталности? Алп то је речено да се само нађе замерка. Горњн навод Атанаспјев треба, оспм тога, тако разуметп, на шта г. крптичар, нпје помишљао, а на пме: да је стање под Турцпма тако тешко п несносно бпло, е је п оно себарско стање под српскпм деспотима према њему пзгледало као старо „златно доба“. То је смпсао, алп критичар тражп замерку, а не смнсао. Крптпчар пије хтео да се задржава на расматрању другог дела моје књпге, „где нема, како он велп, нпчега до сад непознатога, алп којп бар „заслужује пажње (дакле заслужује, хвала!), што је ппсац прпкупио по„датке растурене на впше места. Али п туда је писац бно стрпељивпји,