Дело

408

Д е л о Мило ми је што се не побојасте да ћете затећи овде сахибију овога дома. Хвала вам што сте дошле! — Мангал, џезве, дахире — то је меџлис - такуми (оправа. прибор скупа); па како знамо да тога у тебе нема, донесосмо наше. Јаваш, јаваш прођосмо кроз голему порту , да ти не бисмо минуле мимо пенџер, да те не бисмо разбудиле, кузум госпоја. Аман, аман! старе смо ти и познанице и пријатељице. А ески дост душман олмаз; олурсе да — јарашмаз (стари пријатељ не бива непријатељ; и ако буде — не приличи). — А сахиби, умеша се моја кона, знаја сам дек неје дом’. На кале-мејдан је. Он чини талим1), а ти... Јаз’к! спије а господар му отиде не испратен. Увек ли је овакој, јоксе наћас неси имаја сан ? < — Ја сам с’с бега попија кахаве, испратија сам га у кахве (кавану), па т’г сам дошла при теб’, збораше Халил-беговица завијајући цигару. — Ја сам па агу испратија у дућан, рече ми кона чисто поносито. (А вала и треба да се поноси , јер осем тога аге, и још двојице, тројице, сви су, готово, и без заната и без икаква занимања. Не знам од чега живе, кад, Богу хвала, мину овде за њих: Србин ради а Турчин се слади.) — Ја сам си па мојега испратија у село , рече она постарија. — Немојте срнски, опет узе молити гошћа. — А, завали ! рече Халил-беговица уздахнувши. Па тад је стаде тапкати по плећима зборећи : — А’ кузиџик! а’ јавриџик, а’ дертли-хаџиџиг’м (ах јагњешце ! ах птиче ! ах тужна ласто моја) ! Ама јок, ниси ласта... Нисмо ласте, јер оне се селе из Ншпа с јесени, да му се у пролеће врате; а ми селећи се из њега, не помишњамо да ћемо му се икада вратитн. — Капа ханум, бу ћитаби (затвори, ханумо, ову књигу)! узвикну III. ханума болно и заплака се. — Како да затворим ? рече Халил-беговица, бришући сузе чевретом. Па тад се окрете мени : 1) Вежбање.