Дело

410 Д Е Л 0 „Мурад’м вер, ђузел. Аллах „Ел.бет сарар’м, иншаллах !“ (Данас сам једну л.епу вндео, Из рај-сараја гл.едаше свога; Дпвна лепота њезина лпца Засенил.а је вид ока мога : Дању ћу, ноћу викати: „Ах ! Жељу ми ову пспуни, Ал,лах!...“ Ел.бет грлпћу. Хоћу, пншаллах !) Раздрага се и старо и младо. Припљескаше длановима, поновише са сузом у оку : „Елбет грлнћу. Хоћу, иншаллах!“ „Бу др ђузелер’н махи; „Ђокте мелеклер’н шахн „Јакти, јандрди, билахи!“ (Она је месец свију лепота; На небу она шах1) је апђела ! Запалп она, сагоре, била’!) — А-а-а, а! пали, сагорева, билла’!... Ето шта је ашик... Завали, ашик! муцаше моја кона. — Сус (ћути)! Не прекидај девојке, дин’н ичен (вере ти) ! мољаше Ш. ханума. ,Боји узун, бели ннџе, „Јанаги ђул, кендн гонџе! .. „Ниџе сармајам, ниџе ? !... (Внсока стаса, танка појаса; Она је гонџе; ђул је образа ! Како ћу да је не грлим, како ? !) — Ето ти, дестана, ђоз’м госпоја, говори Халил-беговица. — Песма је лепа, и глас је леп. — Јо-о-к, ово није песма- Ово ашик збори уз тамбуру својој драгој казујући јој свој ашк, чист као сунце а ватрен. Јест, овај је ашк ватрен, сама је ватра — а чист је. Ашик гори од ашка чиста, Алахова; ходи , траши ону коју воли? 1) Краљ, монарк.