Дело

411

ППСМА ПЗ НПША за којом гори и дању и ноћу; кад је види уз тамбуру јој збори, казује шта му је на срцу. Ашика у нас има доста. Арзи ’ле Камбер, Лејла ’ле Меџнун, Шасине ’ле Керем... Завали Шасине! Дертли Керем! Ниси ли хич чула овај дестан ?... Јеси, одавно си у Белиграт-махали... Белки не можеш да се сетиш. Ашик воли своју драгу по шест-седам година; много се пута долази до нићаха, па ништа, енђелери (противници) покваре. Ама кад Алах каже да дође дан њихова састанка не могу им бездушницн ништа... Шасине ’ле Керему беше приспео већ и Ђердек а они... Вај бана ! Гле дерта: завали ашик-Керем — изгоре..,. — Ју ! Како, ханум ? — Како ? Узе раскопчавати хрку1) своју, па, помисли: он,. озго до пола раскопча, па пође на ниже, а она се сама закопча; он опет иочне изнова, она се доле закопча. И, најпосле, од силна и ватрена ашка из његових уста сукну пламен... И ово је дело њихових душмана; што се не мога раскопчати сихир је био, ништа друго... Ниси ли хич видела слику ? — А, сећам се, видела сам: имам чак и књигу. Истина, достум, имам. Ова ми је књига јадиђар, а ја сам је, видиш, заборавила. Кад беговица помену слику, изиђе ми та карикатура пред очи: Ашик-Керем стоји, скрстио руке а из уста му модар пламен лиже! Сирота његова драга стоји према њему зачуђена и препаднута: десном руком притисла срце, зар да не «искочил, левом чупа власи своје. Оваких Фабула има у њих доста. У овоме су, да видиш, врло нанвне: написано је, оне верују; ово им је најомињенија лектира. «Аллах-екбер !» Ето акшама ! Продужићу мухабетли-наме чим ужежем свећу, била’ ! Мој мухабетли-достум, слушај ! Пио се тутун, сркала се кава, певало се и ударало у дахире дуго; сунце је већ високо: потражише дебљега хлада, помакоше ћилим и меџлис-такуми, па удесише: 1) Горња хаљина.