Дело

ПИСМА НЗ НПША 421 (Испод аз је мпслете, У кавезу славуј јечп: У моме срцу тп сп У твоме срцу ко је ?) Халил-бегова кћи извади испод рупца дуванску кутију. — Моје, рече Халил-беговица. Изишло ми добро. Ја сам. евлад'м, у срцу теби, а ти мени... У срцу су ми моја деца. Сад узе редити мани Ш. ханумина унука. „Нар гиби ојдун бени, „Бу дерде којдун бепп: „Ел’н туфек, дпл’н куршум „Вурдун, јулдурдуп бенп “ (Као нар сп мене пздубила, На јаде си ове ме ставила: Рука пушка, језпк тн је куршум Пуцала сн, мене сн убпла.) Халил-бегова кћи извади прстен од акика. — А’! Вај ! Хаирс’з I1) Неће чути од мене халала хич никад, збораше моја кона примајући прстен. Опет поче Ш. ханумина унука! „Узактр — сечплмејор; „'Бонилдр — гечилмејор: „Ђонил бир топ нбришнм „Долашмиш, ач’лмајор.“ (Далеко је — познатп не може; Љубав је — мннутн не може: Љубав је замотан ибрншпм Што се никад размотат’ не може.) Халил бегова кћи узе испод рупца цигару. — Таатли булбулџик! 0 ђозм’н-бебеги ! баш као да си знала да ће ово мани бити старе нене твоје, рече Ш. ханума унуци, па се заплака. „Далеко је — познати не може.“ Далеко је јединац мој, па не познаје, не зна бригу и дерте мајке своје. «Љубав је —проћи не може.” Мајчина љубав проћи не може, ’) Онај који не чнни добра, нарочито оному кому за његово добро дугује.