Дело

Д Е Л 0 422 валла’, и билла’ никада. Кад га ставише у хапус (затвор), кад га назваше неваљалцем и онда сам га волела... О-о-о, о ! како га је мајка онда волела !... А баш је љубав замршен топ ибришима што се размрсити не може, јер шта је оно, вас мајке питам, питам своју кћер и тебе, Халил-бегова ханумо — шта је оно: тек што ти се од срца евлад одвојио, волиш га аман, колико га волиш ! — Аллахтан др (од Бога је), одговорише јој ове. — Аллахтан.. Алла’! Алла’! Алла’! узвикиваше стара мећући руке на прса и подижући очи к небу. „Чекмеџеми чекемем; Дулден ђомлек бнчемем: „ Падишах тахт’нп верс’н „Бен јар’мдан гечемем.“ (Чекмеџе своје вући не могу; Танку кошуљу кројнт’ не могу: Да мн даду цареву столнцу Од драгог се одвојит’ не могу.) Ово мани изговори сама Халил-бегова кћи, па узе испод рупца од драгога камења иглицу. — Бен’м, утањи Ш. ханумина кћи, девојка и начини се као жеравица ; њена пријатељица обори очи; сестра јој се уозбиљи ; јабанџике се згледаше и осмехнуше : „Каледен атма бенп! „Чамура батма бенн! „Бир кашнк нченде „Кавуруп, јакма бенн !* (Не бацај ме са града! Не гази ме у блату! У кашпцн ме не иржи, не горн!) — Госпоја! Бак, бак ! збораше Халил-бегова кћи пружајући ми укосницу. А’ ! уздахну моЈа кона. Сад је ово мани твоје , а онда... Беше Хедрлес; мартиФал се градио у кући ра’аметли (покојног) Хаџи-бега. Било нас је у оно време много , много више, но сад. Све бесмо тамо, па и наш мили и лепи мусаФир, Севдије.