Дело

424 Д Е 1 0 _ „Југрен’рс’н бу диди „Сарарс’н гонџе ђуди.“ (Ланена кошуља мада је : Учп, ханум, овај језик; Научиш дц овај језик Грдићеш нупољак од руже.) — Онда о Хадрдесу ово мани, госпоја, беше твоје- Хајде, Хадил-бегово чедо, вади; да видимо чије ће сад... Не даде им се да се бар још мало заносе прошдошћу тога, и мени мидога, Хедрдеса. јер капиџик на моме дворишту отвори се: кроз њега се провуче Једна моја капи-кона. — Емир-ханум ! узвикнуше буде. — Емир ханум ! рекох и ја веседо, па устадох да дочекам капи-кону. ГТре месец дана отиде у Скопље. Прошде се ноћи отуда вратида. И мдаде хануме и девојке поустајаше. Раширише руке да је загрде , а она им даде знак гдавом да мора прво старима. Пољуби руку Ш. хануми, Хадид беговици и оној постаријој , пошто је смерно, свакој по на особ, изустида: «Вер јупејим едцаз’ни (дај да ти пољубим ручицу). Оне је грдише; притиснувши образ на образ тапкаху је по пдећима изговарајући: — СеФа-ђедд’н, к’з’1у1! А она њима: — СеФа буддум, ханумдар’м ! Поздрави се са мдадим ханумама, па и са мном. Све поседасмо. Ту ти се сада, достум, узеше питати за господско здравље. — Како ти је Ханум-вадиде (госпођа мајка) и бег-еФендибаба ? како су ти бегови еФендије браћа и хануме сестре ? — Јараби1) шућур (хвада Господу)! добро су, одговараше она, мећући десницу на прса и подижући се. И она каде пита за све њихове. 1) Ја ребб Сраб), о Господе ! (арапски).