Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА — ДРУШТВЕНИ РОМАН (НАСТАВАК) V. Ручак јв био изврсан. С неком особитом слашћу, по свршеном ручку, запалио је једну хавану и мирним погледом пратио плаве колуте срчући каву. Тихо, мирно задовољство овладало беше душом његовом, задовољство које би могли назвати свечаним — што га не износимо свету на видик, него га празнујемо у души својој — као кад би хтели рећи: ово је мој празник. Он му се сав предаде осећајући како га свега прожима. Па ипак не беше му баш све потаман, незгодан му беше положај; боље би било да лешкари него што седи. Али га нека леност везиваше за столицу па га је мрзило маћи се. Хеј, докторе !... Младићу!... рече сам себи. Зар се већ предајеш лености ? ! Та само да се макнеш па ћеш се још угледније наместити !... А овамо знаш да је срећних и угодних тренутака врло мало у животу !... Напред !... Не пропуштај ни једне капи сласти животне!.., И диже се са столице, привуче је дивану, на њу стави дуван и палидрвца, па се пружи колико је дуг. «Тако ! Сад је куд и камо угодније!. .* мислио је. «Баш је човек којешта!... Хоће да влада и заповеда другима! А себи?... Зар ово није ропска послушност себи ?... Па и ако је, најзад!... Ако сам роб, онда бар нека будем свој роб !.., Ондг* се стаде гнездити док се не намести. Пусти два три дима па се загледа у колуте и стаде слушати како киша пљушти