Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА

445 и ватра пуцкара... Мисао му се крену слободно као тица; идући за њом он ствараше шарене слике пред очима и загледа се у њих. Ту беше измешана и прошлост и будућност. Он гледаше све као у огледалу: борбу против предрасуда и господства. Гледао је себе како расте, како се сили и снажи том огромном борбом, како побеђује све око себе и уздиже се над свима... Борба га је крепила а успесн даваху полета. Осећао је толико снаге, и моћи, и воље, да је могао градове рушити... Снага му беше као жеља , а жел>а као васиона, бар он јој не виде границе... «Даље!.. Даље !... Још даље!... Све треба срушити па онда подићи !.. А ја, ја ћу бити творац свега, и све ће морати погнути главу преда мном, све од колебе до — престола!... Кад склопим очи нека се зна да сам живео!*’ .. Гледао је како људи ките домове ликом његовим, слушао како му се име с неким особитим поштовањем изговара. А то му је толико годило да чисто склопи очи да. би боље видео ту замишљену слику и да би се што више науживао тога уживања што му је душу крепило. На једанпут дубоко уздахну и отвори очи. Као у панорами ишчезоше те шаровите слике. Њих замени диван девојачки лик који не беше магловит, као они. него стваран. Он гледаше оне граорасте очи са црним колутом око зеница ; ону смеђу косу која се таласасто у злато прелевала; оно бледуњаво, питомо лице; она лепа уста, чију је горњу усницу тек мало мрка маља сенчила; па онај младеж на самој јабучици десног образа што ионосито седи као какав господар... Живо су га гледале те очи, тако живо да се он и нехотице диже и викну: — Даница ! Глас му одјекну... слика ишчезе. Он осети како му срце стаде бурно лупати. Скочи и седе. Успомене га обхрваше и он зарони главу у руке. Није то било давно, тек је шест година прошло. Он је довршавао своје школовање у лицеју. Како је био намеран ићи на страну, то је био веома штедљив; а да би могао подмирити своје издатке и живети што солидније давао је кондиције и спремао ђаке за гимназијске испите.