Дело

446

д е л о

Касациони судија СтојшиК поручи му једнога дана преко Ловановића председника београдског суда и замоли га да дође • к њему. Он се лепо опреми и оде. Стојишић га дочека врло лепо, титулира га господином и говораше му на ви што тада беше велика реткост и сматраше се као знак великог поштовања и респекта кад старији млађем на ви говори. — Молим вас, господине, ја замолих свог пријатеља , г. Јовановића да ми препоручи каквог озбиљног ђака који би ми могао спремити дете да положи испите из трећег разреда гимназије. Знате, било је болесно, једва је живо остало , а сад би рад био да му ова година не пропадне. Можете ли се ви примити да га спремите? — Кад се дете разболело ? Управо , кад је ирестало по ходити школу ? — упита он. — Још у јануару. — А. ово је крај марта. У осталом да видимо. Је ли дете ту ? Ту је — рече г. Стојшић и викну на вратима — Данице ! Нека дође Стевица. Није дуго прошло а у собу уђоше Стсвица, бледуњав дечко од својих 12—13 година, и вижњасто лепо девојче од својих 17—18 година. Кад они уђоше он се диже. — Моја ћерка, Даница, а ово је — ако Бог да — Стеви✓ чин учител> г. Сретен Срећковић. Њему је веома годило што га г. Стојшић тако приказа девојци. По свој прилици то представљање учини те му она приђе са свим слободно, отворено га гледаше оним лепим граорастим очима, у којима се огледаше безазленост и невиност. — Мило ми је, господине. Баш ћу се радовати ако брат буде могао испит положити — рече она пружајући му своју меку, белу ручицу. Од како је додирнуо ту малу ручицу и како се загледао у ове лепе очи, он, који је толиким страхотама и незгодама у очи гледао, он се поче збуњивати. Напреже сву снагу да би се одржао и рече; — То ће зависити, госпођице, од тога како је учио док је њколу походио. У осталом, сад ћемо то видети!...