Дело

ЈУНАК НАШПХ ДАНА 447 И призва Стевицу, помилова га по образу, па га поче питати то ово то оно. Затражи му читанку да види како чита, онда му зададе неке рачунске задатке; за тим га поче пропитивати из Француског језика тражећи да му чита Француски. Дете је одговарало прилично; овде онде видела се несталност и несигурност онога што зна — што у осталом беше и својство самог ондашњег начина предавања из онога доба. За време пропитивања дође у собу и г-ђа Стојшићка, доста држећа и крепка жена, прилично свежа, са онако исто лепим, граорастим очима. Она ману руком да се не прекида пропитивање и седе. Пропитивање је трајало нешто више од пола сахата. Сви су врло пажљиво слушали и питања и одговоре. Начин пропитивања Сретеновог, она лакоћа и ненатегнутост, његово достојанствено држање, одмах у самом почетку освоји све слушаоце. Стевица га погледаше некаким нарочито детињским погледом у коме се огледаше и љубав и нада и страх. — Па шта мислите, господине? — упита Стојшић кад он сврши пропитивање. — Мислим, т. ј. не мислим него тврдим да ће цоложити испите. — Ви ћете га дакле спремити ? — Да. — Хвала вам. А шта ћете тражити за то ? — Ја се не погађам, господине, — рече Сретен отворено. — То остављам вама. — Кад ћете почети предавања? — Сутра. — Е, Стевице; сутра лепо да спремиш све своје и да слушаш господина. — А... што се тога тиче, уверавам вас да ће слушати!... До сад ми се бар није десило да ме ђаци не слушају!... Поседео је још мало док га, по обичају послужише, за тим се дигао и отишао. Сутра дан био је тачно у четири сахата по по дне на нослу. Стевица га је чекао спреман, и он започе рад пропитивањем, систематисањем и утврђивањем онога што је Стевица знао. У прво време то изгледаше све збркано и Стојшићу и