Дело

ЈУНАК НАШПХ ДАНА 449 она искрена, чиста као суза, љубав сестринска према Стевици; она топла захвалност, која се огледаше после свакога часа, који је са Стевицом имао, за напредак његов ; она мила реч којом га је вазда испраћала: кхвала, господине!" — беше вазда једна иста, речена истим тоном тоном истинске захвалности. Он поче и нехотице о њој више размишљати, и то је ишло даље и даље: најпре је сам хтео а после је морао. Најпосле, она једина и поста мисао његова.. Чак му поче и планове његове реметити: у сваком послу видео је само њу, њену лепу главу, она пуначка усташца, онај младеж на десном образу који га је свега испуњавао неким чудним осећајима,.. Једва је чекао четврти сахат по по дне и онда је о.длазио само да је види, да је слуша, да се наужива музике гласа њезиног. Имао је једну реликвију у души својој. Није то спомен као што се обично спомени дају. Тај спомен што га он имађаше беше благо „што не труне и што га не могу лопови украсти.” То беше једна песмица из Змајевих оЂулића," који тада изидоше на свет, и у колико беше сама божанствена у толико беше божанственија, јер је она читала. Свака реч оживо пред очима његовим, свака беше делић ње саме. Било је крајем маја. Она сеђаше с братом у башти, у ружичњаку, који је околину мирисом напајао. Он их затече, њу понурену у књнгу, а Стевицу где се поред ње игра пиљака^ Смотривши сузу у очима њеним приђе он брижно и запита: — Шта вам је, госпођице? — Ништа, ништа... — Да вам није зло ? — Ох... не! .. Слушајте!... Пола срце, пола камен То сам бпо ја; Пола студен, пола пламен Крвца моја сва. Тп си камен научнда Љубпт’, волетп: А срцу ми даде крпла, Срце одлети. Дело XI у зо>