Дело

Д Е Л. 0 450 Одлетело небу, рају, Богу светлостн; Вечној зори, вечном мају, Вечној радостн. Да избере двома нама Кутак убави: Вечно место међ’ звездама Нашој љубави. Он не дисаше; гледао је и слушао само. Није ту било декламовања ни аФектације; чи.тала је просто, из груди, са сузама у лепим очима, као да то тепање не беше песнички умо твор него њена својина, који је са срца потекла... И. за дивно чудо. он унамти сваку речцу као да је нарочито присео да научи!... Никад више не прочита он ту песмицу, а чинило му се да ће и име своје заборавити а ту песмицу не ће. Довршила је читање, а њему је још звонила песма у ушима. И да не дође г. Стојшић, ко зна докле би он остао онако укочен и окамењен... Стевица Је положио сјајно испите. Г. Стојшић не знађаше шта чини од радости. Позвао је Сретена на ручак, почастио га царски; окитио похвалама; ласкао дару његовом и спреми његовој говорећи: како он у њему гледа човека од будућности. Г-ђа Стојшићка га је претрпавала понудама као да јој је син. Али њему беху најмилији они дуги погледи из очију Даничиних, дубоки као дубине морске, а загонетни као звездано небо. Али мину и тај дан. Примивши богату награду за свој труд он се поздрави са укућанима и оде... Више није иоходио ту кућу не умејући наћи разлога својим походама. Први пут га ту нздаде његова дрскост; она се ломила и кршила о неко .дубоко осећање у дну душе његове, као што се крше огромне ледене санте једна о другу, Па опет — опет... Ако није ишао у кућу, обилазио је око куће. Ма куд пошао пут га је водио поред Стојшићеве куће. Његове очи беху вазда на прозорима његовим. Шта би ;п шта пута у глувој ноћи стојао он ту и слао невидне пољупце