Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 455 — О, где ћу постати сујеверан !... узвикну гласно. — Ово је или срећа или несреКа ! .. Склопи књигу и издекламова целу песмицу на памет, издекламова је тако срдачно да га сузе облнше. — Да, да ! рече. — Људи греше кад читају песнике што читају просто песму за песмом. Није то рачуница!... Ја тек сад почињем разумевати шта је песник !... То су збиља великани који ти у неколико ситних редака ставе и срце и душу на хартију... Ходником се сташе разлегати кораци а за тим се чу и разговор. То га трже из његових мисли; седе брже боње на диван и стаде савијати цигарету... иБаш мене траже” — помисли а у тај мах чу се куцањ на вратима. — Унутра ! — викну он и подиже се. VII Врата се отворише и на прагу се појавише неколицина његових другова. Чим га смотрише захорише се узвици: — А!... ево га! — Ту ли си, голубе! — Рибо! . — Што се кријеш, бре, као жежено злато? — Или као вавилонски и асирски цареви?... Он рашири руке и пође у напредак узвикујући: — А гле! Перо!.,. Здравко!.,. Доброславе!... Иво!... Малиша!. . Од куд ви?... И стаде се њубити са свима редом. — Па кад не ће брег Мухамеду — Мухамед ће брегу! рече Пера. — Добро дошао! — Бољо нашао!... Седите!... Ево дивана... столица... Чекај, сад ћу зазвонити нека нам донесу још коју столицу... Госпођице! Госпођице!... Донесите коју столицу!... О, брате!... Од кад се нисмо видели!... Па нисте ми се много променули... Само Малиши порасла брада!.... Хвала, госпођице. Причекајте мало!... Шта ћемо пити, господо?.., Јесте ли за вино или каву. — Ако мене питаш — рече Малиша — и вино и каву.