Дело

456 Д Е Л 0

— Врло добро! — насмеја се он. — Реците нека нам се донесе неколико Флаша добра, црна вина и кава. За мене горчију. Да не ће, можда, још који горчију? — Ја ћу — рече Доброслав. — Онда, две горчије а остале обичне... А од куд ви тако? — упита их пошто собарица оде. — Па дођосмо теби — рече Пера. — Надасмо се да ћемо се данас видети код Коларца, али ти не дође. — Заборавио је старе другове — уплете се Малиша. — Којешта! — рече Сретен. — Ја сам прво ишао да обиђем Славу! И добро сам учинио, јер, ко зна, да ли би се више видео с њим на овом свету!... Сви заћуташе; Малиша промуца нешто у своје оправдање и извињење; свима овлада нека сета јер су збиња жалили тога ваљаног друга. Сретен отвори дувањару и стави на сто. — Иушите! За мало, па се соба напуни димом, Разговор се поведе обичан. Питали су се узајамно за здравље, где је који, како живе, колику плату примају и т. д.... Петар Перић беше човек од својих 31—32 године, висок, сув, али здрав. Велико, мисаоно чело, прилично изборано, наднело се над црнпурасто лице из ког је чисто била искреност и енергија; у очима му се огледаше свест. Беше то једно од оних лица које је човеку улевало поштовање. У опште, сама појава његова импоновала је- На први поглед видео си да имаш посла с човеком с којим треба паметно разговарати. Његова интелигенција огледаше се у сваком погледу, покрету, оделу. Ништа на њему не беше претрпано, све тако просто, али чисто и пуно укуса. Син једног сиромашног занатлије од рана детињства заволео је књигу. Отац му, видећи толику вољу, не хтеде кварити ни прекидати школовање, али му предочи и то да га школовати не може. Петра то није ни мало бунило, он је слу жио и учио. Оно што је велика реткост, да се дар и воља за радом заједно нађу, беше код њега. Он је капао над књигом. Да би умножио знањо своје, изучавао је сам стране језике. Немајући никога да га упути он је седео и учио исписујући